U vremenu u kojem se lični razvoj često svodi na individualna traganja, platforma „Stvaralački eho“ donosi drugačiji pristup – onaj koji podrazumeva susret, dijalog i zajedničko učenje. Njena osnivačica, Emilija Šljivić, okupila je ljude iz različitih oblasti – umetnike, naučnike, profesore i kreativce , sa idejom da kroz razmenu iskustava i priča o sopstvenim putevima razvoja stvore prostor autentične povezanosti. U ovom razgovoru govori o inspiraciji, značaju zajednice i tome zašto veruje da je svako od nas heroj sopstvenog puta.
„Stvaralački eho“ je sada već jedna zajednica u kojoj ljudi iz različitih sfera delovanja, kreativci, umetnici, naučnici, profesori, psiholozi i mnogi drugi u okviru događaja „Beleške: razgovori o ličnom razvoju kroz „umetničke, naučno-istraživačke i lične projekte“ razmenjuju ideje, energiju i govore o svom razvojnom putu. Kako si došla na ideju da kreiraš ovakvu platformu i šta je za tebe lični razvoj danas?
Ideja je nastala na osnovu knjige “Piščevo putovanje” (Mitska strukutura za pisce) Kristofera Voglera. Iako je knjiga primarno posvećena piscima, scenaristima, rediteljima, i inspirisana je Kembelovom knjigom “Heroj sa hiljadu licu” meni je pomogla da osmislim događaje u kojima smo svi mi heroji koji prolazimo kroz različite faze na putu ličnog razvoja. Bilo da je to naučno-istraživački rad ili neki lični projekat, sve zahteva posvećenost, trud, rad i jaku volju da bismo stigli do cilja. Na tom putu se možemo suočavati sa različitim uticajima okoline, društva, mentora, zatim preprekama koje i čine put bogatijim i inspirativnijim, iako nam se ne čini uvek tako, jer prepreke veoma često mogu testirati istrajnost kako bismo došli do cilja, realizovali ideju, projekat, ali svakako se razvijamo i sazrevamo kao ličnosti i to je najvažnije.Na događajima slušamo upravo o tome, o fazama na putu ličnog razvoja, koje uključuju posvećenost profesiji, projektu, i ličnom iskustvu, a to su univerzalne teme i važne teme. Ljudi imaju priliku da slušaju jedni druge, razgovaraju o svemu što su čuli u kontekstu razvojnih faza, i da po završetku događaja i sarađaju, ako žele. Lični razvoj za mene predstavlja izazovno putovanje, konstantno učenje, saradnje sa
različitim ljuduma i u tom kontekstu glavno pitanje, kako na tom putu ličnog razvoja mogu da pomognem i drugima?
Na događajima koje organizuješ govori se i o značaju zajednica, a upravo su zajednice ono što me, između ostalog, inspirisalo da razgovaram upravo sa tobom jer je „Stvaralački eho“ zaista primer formiranja jedne zajednice ljudi koji dele iste vrednosti. Na koji način su na tebe do sada uticali svi razgovori, svi ljudi koje si srela na ovom putu i iskustva koja razmenjuješ sa njima i ljudima koji dolaze na događaje?
Drago mi je kad ljudi kažu da se osećaju sigurno na događajima, da mogu podeliti i razmeniti mišljenja, započnu saradnje, i to mi znači! Pozitivna energija na događajima je neverovatna, jer većina ljudi govori kako su još pod utiskom i po završetku događaja. Dolazi do susreta ljudi koji se ne poznaju, pa je taj utisak još intenzivniji, jer smo se povezali i postali zajednica, aktivno slušali i o svemu posle razgovarali.Razgovori su me naučili da zaista nikada ne bi trebalo odustajati. Učestvuju hrabri i sposobni ljudi, i volela bih da ih što više ljudi čuje, jer svako iskustvo vredi i može pokrenuti u nama ideje, kreativnost, borbenost i upornost.
Ono što je meni bilo posebno zanimljivo jeste činjenica da je program interaktivan, odnosno da i slušaoci/publika sve vreme učestvuju u razgovorima o ličnom razvoju, stvarajući jedan slobodan prostor, a znamo da su danas mesta gde se osećamo sigurno da podelimo svoje misli i osećanja retkost i dragocenost. Koliko su tebi danas važne sloboda i autentičnost i koliko ti je zapravo „Stvaralački eho“ pomogao da ih živiš?
Sloboda i autentičnost su beskrajno važne! Autentičnost doživljam kao osposobljavanje sebe da budem ono što zaista jesam, kreativac, a u tome jeste srž svega, i to jeste sloboda koja mi dopušta da iskreno, sa entuzijazmom, kreativnošću, delim svoje ideje koje imaju smisla ne samo za mene, već i za zajednicu. Osmislila sam Stvaralački Eho sa tim ciljem, da živim svoju kreativnu slobodu, ali i da je delim sa drugima. Kada se govori o ličnom razvoju nemoguće je ne dotaći se pitanja sreće, smisla i svrhe.
Kako ti vidiš razliku između ovih pojmova? I koliko je zapravo za smislen život važna ta razmena energije, interakcija, sretanje sa drugima?
Za mene su smisao i svrha povezani, a sreća zavisi od mnogo faktora, recimo, društva, okoline, itd. Kad bi što više ljudi razmišljalo u kontekstu svrhe i smisla kad je njihov život u pitanju, društvo bi se menjalo, samim tim bi bilo kvalitetnije, zdravije i srećnije. Kad živiš smislen život, to je sreća, i važno je da sreću delimo sa drugima. Danas je sve okrenuto individualizmu i mislim da je značajno i potrebno da dolazi do susreta ljudi. Ponekad mi se čini da se svi više i više ljudi okreće svom mikro svetu, svojoj zoni komfora, ali susret sa nekim ko je izvan tog mikro sveta, može pomoći da proširimo vidike, menjamo se, sazrevamo.
U saradnji sa „Kanvasom“ u Skadarliji, nedavno si pokrenula program pod nazivom „Literarni mozaik“ koji opet okuplja jednu specifičnu zajednicu stvaralaca i ljubitelja pisane reči- bukstagramere, pisce i pesnike.Kako je došlo do ove ideje i kako su zapravo zamišljeni ovi događaji?
Ja pratim šta se sve dešava u kulturi, i društvene mreže mi pomažu u tome. U kontekstu pisane reči, veoma je zanimljiva bukstagram zajednica, koja se danas popularno naziva “modernom književnom kritikom”. Pomislila sam kako bi bilo divno povezati bukstagramere sa domaćim autorima, koji mogu značajno doprineti svojim recenzijama o knjigama, na popularnosti moderne srpske poezije i proze.Ima veoma talentovanih pisaca i pesnika koji su zapostavljeni ili se nikada ne bi osmelili da nešto objave, pa je ovo prilika i za njih, da podele svoju pisanu reč. “Literarni mozaik” je osmišljen tako što nekoliko učesnika predstvalja temu inspirisanu knjigom ili knjigama. Reč je o kratkim prezentacijama. U drugom delu događaja, učesnici i publika, imaju priliku da izdvoje motive na osnovu kratkih prezentacija o knjigama, potom sledi “mozaik” koji ima cilj da poveže motive u celinu, u vidu zajedničke teme ili više tema, koje mogu poslužiti za diskusiju.Svakako, mnogo ljudi piše danas, pa ovi susreti mogu biti zanimljivi i korisni, ne samo zbog upoznavanja sa bukstagramerima, piscima i pesnicima, i njihovim temama inspirisanim knjigama, već i zbog razgovora koji se tiče toga-Koja je uloga književnosti danas? Da li se čita? Kako mladima približiti kompleksnije teme u vidu proze ili poezije? Koje su to kompleksne teme? Itd.
Spomenula sam bukstagramere, ali naravno, mnogi ljudi iz različitih sfera kulture do svoje publike, odnosno zajednice, dolaze preko društvenih mreža. Da li to znači da se ono što zovemo nekim „istinskim vrednostima“ nije izgubilo, samo je možda promenilo formu/oblik?
Vrednosti se nisu izgubile, ali mogu se izgubiti, ukoliko dopustimo da virtuelni svet ima primat nad realnim svetom. To znači da su uživo dešavanja od presudnog značaja kako se “istinske vrednosti” ne bi izgubile, jer ništa bez “žive reči” a društvene mreže, virtuelni svet, bi trebalo da služe isključivo kao alat koji nam pomaže na tom putu.
Kako vidiš „Stvaralački eho“, ali i sebe, kao i zajednicu koju si okupila, kroz nekoliko godina, kakvi su dalji planovi?
Imam mnogo ideja, kao i uvek. U planu su podkasti inspirisani programima “Beleške” “Literarni mozaik” kao i predstave, svirke, filmovi na neki “Stvaralački Eho” način. Kreativnost je nesputana i ne znam kuda će me odvesti, ali je važno da sve što radim kreativno ima smisla i za druge, jer to je poenta umetnosti, nauke, kulture u celini.
Leave a Reply