Sonja Simeonović: Žena je unikat kada nosi šešir

U klubu Crna kuća (CK13) u Novom Sadu je 27. juna 2019. održana revija šešira mlade novosadske dizajnerke Sonje Simeonović koja je svoju kreativnost usmerila upravo prema izradi jednog elementa garderobe, bolje reći pomalo zaboravljenog i zapostavljenog aksesoara: šešira. Sonjini dobri prijatelji, odnosno prijateljice su imale ulogu modela na ovoj reviji. Razgovaramo sa Sonjom o inspiraciji, počecima, stremljenjima i ciljevima njenog zanata koji se opasno graniči sa umetnošću.

Šeširi su nešto po čemu si već uveliko prepoznatljiva, ali da li pamtiš trenutak kada se desila ljubav prema njima i ideja da ih sama dizajniraš?

Naravno da pamtim, to je bilo u leto 2013. Tada sam došla na ideju da se bavim šeširima, iako sam se pre toga već bavila ručnim radovima, kao što je tkanje ili pletenje prstima, pravljenje nakita. Ali, trebalo mi je nešto što niko drugi ne radi. Nekako sam došla na ideju, a šešire sam volela i tad, da počnem da ih sama pravim. Od malih nogu sam volela šešire, dugo nisam imala hrabrosti da ih nosim, ali šeširi daju ženi jednu notu jedinstvenosti, žena je unikat kada nosi šešir. Ja sam volela da nosim i tuđe šešire a onda sam počela da pravim i svoje. Jako je zanimljiva priča bila da sam trebala da se vidim sa jednim dečkom koga sam upoznala u lokalu, i on je rekao da treba da se vidi sa devojkom koja nosi šešire. Odmah su mu rekli “to mora da je Sonja!”. Ta priča je meni bila toliko zanimljiva, to da me vezuju za šešir, da sam pomislila “pa ja moram početi da ih pravim!”. I nekako sam se povezala sa jednom gospođom iz Sombora koja takođe pravi šešire, koja mi je malo otkrila tajne zanata, a malo me ostavila da tragam, što je meni super, jer i 6 godina kasnije ta ljubav prema šeširima traje. Otkrivam nove materijale, nove boje. Planiram i fascinatore. Fascinator je kao rajf ali slobodniji, da se tako izrazim. Fascinatore sam predstavila prvi put na ovoj reviji, a turbane već radim od leta 2017.

Osim iz potrebe da svoju kreativnost ispoljiš na jedan autentičan način, rekla si da ti je bilo potrebno nešto što će ljudima biti prva asocijacija na tebe, a da to nije tvoj invaliditet. Pretpostavljam da je bilo potrebno vreme kako bi i sama zavolela sebe i otkrila da nikada jedna okolnost ili osobina nisu ono što nas definiše. Koliko ti je kreativnost, odnosno stvaranje zapravo pomoglo da još više upoznaš, otkriješ i prihvatiš sebe?

Mnogo mi je pomoglo, posebno što se ja trudim da ne budem komercijalna. Moj svaki šešir, koji ja uradim, ima svoju priču. Ja nisam nikada uradila dva ista šešira. Ako mušterija kaže, hoću isti ovakav, ja kažem, OK, ovaj je imao cvet a sada će drugi imati mašnu. U mom zanatu je i nemoguće uraditi dva ista šešira, jer se svi rade na drvenim kalupima, od različitih materijala. Praktično i da hoću da uradim dva ista, ne bih mogla.

Retkost je da se u “vremenu uniformisanosti” neko usudi da bude potpuno svoj i autentičan. Kako ti se čini stil devojaka koje srećeš, šta bismo mogle da promenimo?

Ja mislim da svaka žena treba da ima svoj stil, i jako je lepo i kad vidim pankerku na ulici – ona je u svom stilu. Žena treba da nosi neki svoj lični pečat. To je nešto s čime se rađaš. Ja se oduševljavam pankerkama, rokerkama, iako sama nisam takva. Sa bilo kim ko ima svoj stil, ko zna da iznese drugačiji stil od onoga koji diktira moda.

Misliš, mogli bismo da motivišemo i žene ali i muškarce da nađu nešto u sebi da nose drugačije od drugih, da izvučemo nešto novo iz njih?

Ne, s tim se rodiš. Kao kakva ti je boja kose.

Već si održala nekoliko revija, a budući da ljude koji će učestovati na njima pronalaziš na licu mesta, to daje neku posebnu atmosferu i interakciju. Šta je nalepše što ti se dogodilo od kada organizuješ revije, neki trenutak koji ćeš zauvek pamtiti?

Svaka revija je priča za sebe, i sad mi je teško da pokušam da izdvojim. Ja na licu mesta vidim koliko je ljudi raspoloženo. Za reviju nema pripreme. Možda bi i izdvojila kao najupečatljiviji trenutak Suboticu, gde ja dolazim u nepoznat grad i lokal i svi pristaju da budu moji modeli. Publike je bilo jako malo jer su svi učestvovali u reviji. I muškarci su čak nosili ženske šešire. Ja sam bila oduševljena. A u Zrenjaninu sam iste godine imala samo dva domaća modela, ostalo su sve bili moji drugari, tako da sve zavisi od situacije.

Da li zamišljaš konkretnu devojku/ženu kada stvaraš? Kakve žene vidiš u svojim šeširima?

Ne zamišljam konkretnu devojku. Kad radim šešir, radim ga kako je meni došlo. Bukvalno kakva mi je inspiracija u datom trenutku. Ja, na primer, kačkete ne nosim, ali radim kačkete. Mogu da ti kažem da mi kačketi jako lepo idu iako to nije moj stil. Kao i turbani. Ima žena koje vole turbane, iako ih ja dosta retko nosim, mada ja mislim da za nošenje turbana treba još smelija žena nego za šešir.

Da li si razmišljala da u budućnosti praviš mušku modu, muške šešire i kačkete?

Hoću, hoću, praviću. Zbog nemanja kalupa ne mogu da uradim autentičan muški šešir ali sam već uradila dva: drugaru sam radila redizajn “kineza”, gde sam mu dala dobar lični pečat. U planu mi je za sledeću godinu da uradim kolekciju redizajniranih muških “kineza”, na moj način.

Kad kažeš “kineza”, misliš na šta?

Kineski šešir, koji je sa ručnim radom. Nije prost, nešto mu je dato. Ali to je jedan od razloga zašto ja mušku modu i ne radim za sad – kod žena si slobodniji. Kod muškaraca je sve svedeno, svedeno na kožu. Ti kada daš muškom “kinezu” dobru kožu, to bude super.

Da li misliš da će popularnošću serija tipa “Peaky Blinders” doći i do porasta potražnje za muškim kačketima i šeširima, da će opet doći u modu?

Hoće. To je naizmenično. Kada sam ja počela da radim šešire, niko ih nije ne pravio, nego ni nosio. Sad se već šeširi vraćaju polako. To je sve trend date godine. Zato ću ja što raznovrsnije raditi, pa stoga i turbani i fascinatori. Šta diktiraju modni trendovi, radiću. Čak i ako ja to ređe nosim.

Koliko je bitan detalj na šeširu?

Puno pažnje posvećujem upravo detaljima koji čine svaki šešir jedinstvenim. Kod šešira vam je najbitniji taj ukras. Dva ista šešira možete da imate ispočetka, ali kada stavite drugu maramu na njih, drugi biser, jednostavno dobijete drugi šešir.

Šta po tvom mišljenju treba da ima osoba od stila?

Harizmu.

Čiji rad posebno ceniš kada je reč o domaćim, ali i stranim dizajnerima? Imaš li uzore?

Moram li baš dizajnere? Više bih rekla – osobe su mi bitne, one koje nose šešire. Josipa Lisac, pa par mesta prazno, pa neko sledeći. To je osoba kojoj se od malena divim, koja ima najviše stila. Tolika hrabrost da bude različita u ono vreme, kad je ona bila mlada. A od dizajnera mi je možda omiljena Coco Chanel, zbog šešira koje je dizajnirala i zbog elegantne klasike. Svedenosti. Philip Tracey, koji radi šešire, koji su vrhunski. On stvarno radi čuda na glavama, za šta se tek sada ja oslobađam. Još će meni trebati godine da se oslobodim, da, kako da kažem, iskažem maštu. Ja bih mogla i da dizajniram čudo, ali ko će to poneti na glavi? Ali je Philip svakako kreator kome se najviše divim.

Kada smo kod visoke mode, da li planiraš da osim, svojih revija, koje su bile po Izbi, Fridi i CK13, ponudiš svoj rad i dizajnerima koji nastupaju na Fashion Weeku, Fashion Selection itd? To bi moglo biti jako interesantno?

Da, moglo bi, ali nisam sigurna koliko bih ja to želela. Moj cilj je Muzej savremene umetnosti. Moj krajnji cilj je takav – u MSU je način prezentacije potpuno drugačiji od Fashion Weeka. Oni diktiraju modne trendove i to je super, ali ja radim unikate, bavim se ručnim radom, ja pokušavam više kroz neku umetnost da predstavim šešir a ne kroz “fashion” pristup. Ako bude dobro, bila bi dobra Biblioteka. Ako bih ja imala ljude koje ja želim i prostor koji ja želim, zašto ne Fashion Week. Ali ovako ne. MSU je cilj!

Ko danas zapravo “diktira” modne trendove- blogeri,dizajneri, mediji, modni magazini ili neko peti? Koliko ima prostora za originalnost?

Ima prostora. Kada želite, sve možete da ostvarite. Mene modni trendovi nikada nisu posebno zanimali.

Šta bi mogla da poručiš mladim ljudima koji sanjaju o tome da ostave nekakav trag u nekoj umetnosti?

Samo hrabro! Meni je najveći i prvi problem bio da nađem podstrek i snagu da napravim prvu reviju. Sad nemam ni tremu. A trebalo mi je dugo za prvu reviju. Pred prvu reviju sam imala 20 nezavršenih šešira. A sada sam mnogo samouverenija. Eto pre neki dan sam rešila da pravim fascinatore, stigao mi je tekstil iz Makedonije, uzela sam, ofarbala. U hand-made svaka roba ima svoga kupca. Možda prvi budu i za bacanje, ali ću ih izložiti. Kao što se ja ne stidim na svojim revijama da ponesem i prvi, ukočen šešir. I on je nalazio kupce, ali ja ga ne dam. Imam šešire koje ne prodajem, kad mi ostane poslednji iz serije. Ali moj prvi šešir je, iako je bio takav da se videlo da je početak, imao sigurno tri ili četiri kupca. Videlo se da je ručni rad, i to ima svoju draž.

Ostvarila si dosta snova, ali šta je ono što priželjkuješ u nekom narednom periodu, kakvi su planovi? Šta nas očekuje od revija?

CK13 ima divan prostor, jako mi je drago što su me pozvali da organizujemo događaj, taj prostor je divan, i jako sam zadovoljna saradnjom. U budućnosti, možda Beograd!

Mi dodajemo, ovo je sasvim sigurno samo početak jedne sjajne karijere u gotovo zaboravljenoj profesiji pravljenja odevnih predmeta koji su nekada bili neophodni i šik, a danas su neobični, ekskluzivni, ali se polako vraćaju. Polako ali sigurno, posebno uz pomoć ovako kreativnih stvaralaca.