Devojke koje stoje iza bloga “Slike i prilike”, Sofija i Jovana, sebe opisuju kao istoričarke umetnosti željne da iskorače iz strogih akademskih okvira i svoja iskustva i poglede na svet podele sa svima nama koji smo zaljubljeni u umetnost. Već skoro godinu dana njihov blog i Instagram profil dokaz su da za umetničke sadržaje i te kako postoji ogromno interesovanje, a kvalitetan sadržaj uvek dođe do onih čije duše umetnost oplemenjuje. U intervjuu za “In love with Art and Fashion” , Sofija i Jovana otkrivaju trenutak kada su se one zaljubile u umetnost, koliko im znače moda i stil, koje su njhove najdraže “skrivene” ustanove kulture u Beogradu, ali i Srbiji i prenose svoje utiske sa nedavnog putovanja u Francusku.
1. Budući da ste po struci istoričarke umetnosti, ne čudi što ste odlučile da se njom bavite i putem svog bloga, ali čini mi se, na način na koji se niko do sada nije bavio ovom temom. Uspele ste da „upakujete“ ozbiljan i edukativni sadržaj u jedan veoma zabavan kontekst. Kada i kako je nastala ideja za „Slike i prilike“?
Jovana: Konkretna ideja za „Slike i prilike“ javila se krajem 2017. godine kada smo „podlegle“ pritiscima svojih prijatelja i okoline da konačno sve te priče o umetnosti, istoriji, kulturi uopšte koje smo danima u stanju njima da prepričavamo, pretočimo u digitalnu formu i počnemo da komuniciramo sa većim brojem ljudi. Već od početka 2018. godine nas dve smo ozbiljnije počele da razmišljamo o blogu, ali i da preduzimamo konkretne korake. Imale smo zaista značajanu podršku prijatelja, uz pomoć kojih smo uspele konačno i da lansiramo sajt 21. juna 2018. godine. Što se tiče imena bloga, ova ideja mi se javila jednom prilikom dok sam se vozila u 26-ici, tačno se sećam i gde se to dogodilo. Haha Onda se i Sofiji dopalo, a zatim i ostalim ljudima iz naše okoline.
Sofija: Još tokom studija u Milanu sam imala želju da pišem o umetnosti, istoriji, modi i različitim fenomenima na način na koji ih ja doživljavam. Tada sam zajedno sa još pet koleginica započela blog koji je pre svega promovisao mlade umetnike koji su živeli i stvarali u Milanu, ali je to bio samo delić tema koje mene zanimaju. Nakon povratka u Beograd ideja o blogu je i dalje bila aktuelna u mojim razmišljanjima. Ovaj put sam želela da blog bude moj lični pečat i da radim sa nekim sa kim delim ista intetesovanja i vrednosti. Tako da je ideja o kreiranju bloga sa Jovanom bila i više nego prirodna, što verujem da se najbolje ogleda u načinu na koji radimo i na koji donosimo odluke.
2. Za vas je umetnost, pretpostavljam, mnogo više od bloga. Gledajući vaš Instagram nalog, deluje da zaista živite umetnost. Kako ste se zaljubile u nju i kako vam je umetnost pomogla na putu ličnog razvoja?
Jovana: Ja sam oduvek komunicirala sa prošlošću, na ovaj ili onaj način. Ako pogledate porodične albume u kući mojih roditelja, većina njih je pohabana jer sam ja u detinjstvu bila u stanju satima da provodim gledajući porodične slike ili pak ilustracije u knjigama. Takođe sam oduvekvolela da crtam, iako nisam naročito talentovana najčešći motiv mojih crteža bili tzv. modeli, odnosno devojke u najrazličitijim odevnim komadima (ovo je možda odgovor na sledeće pitanje). No, umetnost zaista oplemenjuje čoveka, ja često citiram rečenicu iz dela Pjera Mersijea „Noćni voz za Lisabon“ koju sam usvojila kao metaforu svog odnosa prema umetnosti, ona glasi: „Ne bih želeo da živim u svetu bez katedrala. Potrebne su mi njihova lepota i uzvišenost kao protivteža običnosti sveta.“ I zaista,čini mi se da već deceniju unazad nije prošao dan da nisam imala kontakt sa nekim umetničkim delom.
Sofija: Sada kada se osvrnem unazad, umetnost me je nekako uvek pratila, da li je bila u pitanju muzička škola, umetničko plivanje, moderan balet ili čak (bezuspešan) pokušaj odlaska na časove crtanja. Umetnost je zapravo oduvek na neki način bila sastavni deo mog života. Sećam se da sam bila u stanju satima da prelistivam 4 džepne knjižice o Ticijanu, Direru, Rubensu i Tuluz Lotreku, koje i dalje imaju svoje istaknuto mesto na polici. Kasnije su se tokom osnovne, a naročito srednje škole ta interesovanja produbila, a tokom studija je istorija umetnosti postala neodvojivi deo mog identiteta kao i način na koji posmatram svet oko sebe.
3. Jedna od tema kojom se bavite jeste i moda. Šta je za vas stil, kako biste opisale osobu od stila i koliko vam je moda generalno važna u životu?
Jovana: Modu sagledavam kao još jedan vid kreativnog iskaza, ali od nje ne očekujem da se isključivo povinuje estetici, mada je po mom mišljenju lepota bitan faktor. Često se o modnim trendovima govori kao o prolaznoj kategoriji, a o stilu kao o neprolaznom, što je nesumnjivo istina. Stil je konstanta, on je ono u čiju službu treba staviti modne trendove, a ne puštati niz vodu svaki put kad neka influenserka navuče na sebe neke estetski sunovrat. Meni je estetika bitna u životu, pa tako i sopstveni izgled koji se dobrim delom ogleda kroz modu. Oskar Vajld je rekao: “You can never be overdressed or overeducated.“ – i ja mu verujem.
Sofija: Za mene moda jeste umetnost. Kao i bilo koja slika ili skulptura, bilo da se nama dopada ili ne, moda prenosi određenu poruku o vremenu, prostoru, uopšte kontekstu kome nastaje. Kako se modni trendovi smenjuju, tako je stil za mene vanvremenska kategorija. Smatram da svako ima neki svoj stil oblačenja, neko je konzervativniji, neko ekstravagantniji, i da ne treba nužno podilaziti svakom trendu. Važno je biti dosledan sebi i svom karakteru.
4. Sve što vidite na svojim putovanjima delite sa svojim pratiocima na Instagramu. Nedavno ste podelile priče iz muzeja Orsej i posete Moneovoj kući. Kakve utiske nosite iz Pariza i Francuske? Šta je ono što obavezno moramo posetiti ukoliko se uputimo u ovu zemlju?
Jovana: Suviše je preporuka koja bi se odnosile na Francusku, ona toliko odgovara mom senzibilitetu da se teško mogu zadržati na nekoliko stvari. Ali evo, Pariz se mora doživeti iznutra i svako ko zaista želi da ga upozna treba da se kloni Jelisejskih polja i Trokadera odakle se najbolje vidi Ajfelova kula. Pravi Pariz su četvrti Marais, Saint Germain de Pres, Ile de la Cité… Šampanja i Normandija su me ostavile bez daha, gradovi kao što su Rems, Otvilije, Dovil, nesumnjivo treba da se nađu na mapi svih koji žele Francusku da spoznaju iznutra. Još uvek nisam bila u Provansi, a to mi je velika želja, nadam se da će uskoro ostvariti.
5. Od nedavno sarađujete i sa Branom, autorkom divnog bloga Brana’s Divine World u okviru rubrike „ BDW tim preporučuje“ gde predlažete zanimljive muzeje, galerije i izložbe koje bi trebalo da posetimo. Šta preporučujete našim čitaocima za jun?
Sofija: Pošto je tema ovonedeljnih priča umetnost Van Goga, preporučila bih knjigu Irvinga Stouna „Žudnja za životom“. Kada su u pitanju izložbe i muzeji, volela bih da što više ljudi odvoji jedno popodne i poseti muzej Jovana Cvijića, koji je otvoren tokom čitave godine, ne samo za Noć muzeja. Sigurna sam da enterijer kuće, izloženi predmeti i kao i priča o životu našeg naučnika nikog neće ostaviti ravnodušnim. Preporučila bih svim čitaocima da jun mesec posvete istraživanju gradova i mesta gde žive, sigurno postoji neka građevina, spomenik, kuća sa neobičnom i zanimljivom istorijom.
Jovana:U junu počinje leto, ali je varljiv, ume da bude kišovit i nepredvidiv, ali ako je sunčan onda je najlepši. Zato, uvek volim da preporučim „muzeje na otvorenom“ kao što su Beogradska, Smederevska, Golubačka i druge tvrđave Srbije koje su izuzetno inspirativne, a kada je lepo vreme mogu najbolje da se dožive. Iako je Sofija spomnula Kuću Jovana Cvijića, ja ću morati da se nadovežem na to i dodam da su prostori gde su živeli i stvarali veliki ljudi meni naročito prirasli srcu i zauvek ću žaliti što ih nije više kod nas, ali nije da ih nema, postoje Muzej Ive Andrića, Muzej Paje Jovanovića, Legat Atelje Petra Lubarde itd. Jedna izložba mi je takođe veoma privukla pažnju, zove se „Ženske priče“, a otvorena je u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Pariskoj 14, a umetnice čija se dela mogu videti su naše vršnjakinje.
6. Često se izgovaramo time da za dobre i kvalitetne sadržaje nema publike, međutim vaš blog je dokaz da je važno pre svega kakav sadržaj nudimo. Imam utisak da ljudi sjajno reaguju kako na vaše blog postove tako i na IG priče u kojima se uvek može saznati nešto zanimljivo. Da li ste na samom početku očekivale pozitivne reakcije i kakve komentare dobijate? Postoji li neka poruka koja vas je posebno dotakla?
Jovana: Kada se prisetim početaka „Slika i prilika“ čini mi se da ni Sofija ni ja nismo previše opterećivale rekacijama, strepele svakako jesmo, ali smo istovremeno davale sve od sebe da to bude najbolje moguće u tom trenutku i tu se krila naša sigurnost. Komentari su zaista izuzetno pozitivni, za skoro godinu dana jedva da je bilo dve-tri negativne reakcije. Ne bih izdvojila nijednu posebno, ali najdraže su mi poruke ljudi koji nas prate od samog početka, a iznova uspemo da ih oduševimo.
Sofija: Kao što je Jovana rekla, u početku nismo mislile toliko o reakcijama, više smo bile fokusirane da se bavimo onim što nas ispunjava na kvalitetan način, pa makar tekstove čitali samo ljudi iz našeg okruženja. Želele smo da podelimo naš svet i da stvorimo neku dodatnu vrednost. Pozitvni komemntari i reakcije pratilaca su dokaz da su kvalitetan sadržaj, umetnost i kultura ljudima i te kako potrebni u životu. Ne bih mogla da izdvojim ni jedan komentar posebno, ali možda me najviše raduju pozitivne reakcije ljudi koje teme ovog tipa „nisu“ interesovale do tada.
7. Nedavno održana „Noć muzeja“ dokaz je da Beograd još uvek ima „skrivena“ mesta koja kriju neočekivano umetničko blago kao svedočanstvo naše bogate kulture i istorije. Koji sadržaji su vama privukli posebnu pažnju tokom ove manifestacije? Koja mesta se nikada ne bismo setili da posetimo, a kriju zanimljivu istoriju?
Sofija: Na prvom mestu svakako kuća porodice Veljković, čiji su članovi aktivno učestvovali u kreiranju naše države i istorije. Njoj smo posvetile priče na Instagramu i tekst na blogu. Drugo mesto koje svedoči o našoj skorijoj istoriji i životu u Beogradu jeste Bitef Teatar i izložba posvećena Miri Trailović i njegovom osnivanju. Prikazivanjem snimka sa otvaranja teatra 1989. godine, kao i audio snimcima svedočanstava prijatelja Mire Trailović, autori izložbe su uspeli da prenesu želju Beograda, da pored svih nezgoda i nesreća koje su ga snašle, bude svet.
Jovana:Muzej anatomije čoveka u okviru Medicinskog fakulteta je jako zanimljiv i to pre svega zahvaljujući prof. dr Milanu Milisavljeviću koji svojom neverovatnom sposobnošću da prenese znanja i iskustva ovu temu oživi i učini je jako prijemčivom. Moram da spomenem da se ove godine manifestacija Noć muzeja po prvi put održala i u Rači, mestu odakle sam ja, a ja sam svojim sugrađanima govorila o najlepšem i najznačajnijem objektu u Rači – Karađorđevom domu. Pored svega, moje omiljeno iskustvo u vezi sa ovogodišnjom Noći muzeja je poznanstvo sa Katarinom Veljković, potomkinjom porodice koju je Sofija spomenula, i sve te priče koje su skrivene na adresi Birčaninova 21.
8.Šta je ono najlepše što vam se desilo tokom rada na ovom blogu, a šta priželjkujete u budućnosti?
Jovana: Najbitnija, a tako i najlepša stvar u vezi sa „Slika i prilikama“ jeste oživljavanje jedne ideje, njeno istrajavanje i nadograđivanje iz nedelje u nedelju, zahvaljujući Sofijinom i mom predanom radu, ljubavi prema umetnosti i kulturi i uverenju da i za to ima mesta pod suncem. Priželjkujem da naš projekat „Slike i prilike“ zadobije i druge forme, da bude još više priznat i prepoznat, ali i da nastavi da bude naše utočište i inspiracija.
Sofija:Najlepša stvar za mene je upravo to prepoznavanje„Slika i prilika“ od strane drugih, kao i svi različiti načini na koje pratioci doživljavaju naše priče i na koje se povezuju sa njima. Volela bih da nastavimo da kreiramo zanimljiv sadržaj, da dopremo do što više ljudi možemo i da otvaramo vrata za nova iskustva i saradnje.
Be the first to comment