Sa malim zakašnjenjem, stiže tekst o knjigama koje su me “grejale” tokom praznika, kao i nekim od posebnih žena o kojima sam (između ostalog) čitala u njima i kojih se vredi s vremena na vreme podsetiti. Moram vam priznati da će ovu godinu, kada je reč o blogu In love with Art and Fashion, obeležiti žene. Odlučila sam se na to shvativši tokom 2019-te koliko se zapravo vrlo malo toga promenilo kada je reč o položaju žena u umetnosti, društvu, kulturi, nauci i generalno, svim sferama života, čak i onim koje nemaju veze sa karijerom. I ne samo to. Donela sam takvu odluku shvativši da žene, u većini slučajeva, još uvek nisu osvestile sebe i nažalost, često nemaju prave uzore, barem se oni koji bi to trebalo da budu, ne eksponiraju previše u medijima. Dobila sam krajem prošle godine čak i “kritiku” da je blog već previše posvećen ženama (gotovo svi intervjui koje ste čitali su sa damama), što je zaista bila slučajnost, ali ovog puta biće namera. Naravno, najviše će biti reči o umetnosti, kao uostalom, i u ovom postu. Moda i umetnost definitivno pričaju priče i u neraskidivoj su vezi sa našim životima.
Knjigu koja mi je privukla najviše pažnje u proteklih nekoliko meseci napisao je muškarac, ali i te kako sadrži priče o ženama na koje sam mislila kada sam napisala-pravi uzori. Naime, reč je o knjizi “Tajne slavnih Srba” Aleksandra Đuričića u kojoj ćete uživati i u pričama o nekim slavnim Srpkinjama koje su menjale svet. Knjige koje nam takođe otkrivaju tajne slavnih žena koje su ostavile trag u istoriji i kulturi naše države, ali i šire, jesu trilogija “Božanstveni bezbožnici” Sanje Domazet. Tokom proteklih praznika posvetila sam se čitanju prvog dela ove knjige budući da sam drugi deo, koji sam prošle godine dobila kao rođendanski poklon, detaljno proučila tokom prethodne godine. Izdvojiću tri za mene veoma specifične i posebne žene u čijim ćete životnim pričama, sigurna sam, uživati, ali pre svega dosta toga naučiti i biti inspirisane. Osim u ovim knjigama, postoje i neke posebne knjige o njihovim životima koje će vas nadahnuti, ohrabriti i promeniti (sasvim sigurno, na bolje). Reč je o slikarkama (koje nisu bile samo slikarke) Mileni Pavlović Barili i Nadeždi Petrović, kao i jednoj od najznačajnijih srpskih književnica, Isidori Sekulić.
Budući da je Milena Pavlović Barili po majci, potomak dinastije Karađorđević, a po ocu Brunu, glumcu i kompozitoru, Italijanka, ne čudi činjenica da je spoj dvaju kultura iznedrio umetnicu izvanrednog talenta, specifičnog senzibiliteta i vizionarskog duha. Milena nije bila čarobnica samo u slikarstvu. Pisala je i poeziju i to na italijanskom, španskom i francuskom jeziku. Zanimljivo je da je na svom maternjem jeziku napisala samo jednu pesmu, kada je imala sedam godina. Milena Pavlović Barili dobila je izvanredno slikarsko obrazovanje, ali i njen neverovatan talenat bez sumnje je uticao na to da ova slikarska čarobnica izlaže u najprestižnijim galerijama na svetu- u Londonu, Rimu, Parizu i Njujorku. Nakon što je osvojila Evropu, Milena veoma mlada odlazi u Ameriku, pred Drugi svetski rat. U Njujorku postiže veliki uspeh i postaje veoma cenjena u najvišim intelektualnim i kulturnim krugovima koji su shvatili da ona svojim delom daje ogroman doprinos svetskoj kulturi.U svim kulturnim sredinama- u Srbiji, Italiji, Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj, Španiji i Sjedinjenim Američkim Državama, Milena je osećala podjednaku strast za stvaranjem. Različite kulture spajale su se u njoj i ostavile specifičan trag na njenim umetničkim delima koja na poseban način oslikavaju razne ambijente i predele. Po evropskim prestonicama uglavnom je putovala sa majkom Danicom, koja je bila u potpunosti posvećena ćerkinom životu. Njujork je za Milenu predstavljao jedan potpuno novi svet. Imala je tada samo trideset godina, a doživela toliko susreta, novih poznanstava, izložbi, naslikanih dela, nacrtanih skica, napisanih pesama i pisama.Posebnu pažnju privuklo mi je sve ono što je Milena uradila za modni svet. Moda ju je veoma inspirisala i umetnica je radila ilustracije za prestižne američke modne časopise- Vogue, Harper’s Bazaar, Town and Country, Glamour i Charm. Njena ilustracija za naslovnu stranu “Voga” , od 1. aprila 1940. godine postiže ogroman uspeh. Ova dela su mnogo više od ilustracija. To su prava originalna umetnička dela. Modu, malo bližu svakodnevnici, Milena uzdiže. Njene ilustracije, modni dizajn, reklame za šminku, očaravajuće su zahvaljujući mnogim detaljima koji poseduju značajnu simboliku. Pozadinu modnih kreacija čine pejzaži, konjanici, baloni, deca koja se igraju i divni predeli njenih snova.
P.S. Pored knjiga “Tajne slavnih Srba” i “Božanstveni bezbožnici (1)”, sjajnu priču o Mileninom životu krije knjiga “Autoportret sa Milenom” autorke Mirjane Mitrović u izdanju “Lagune”.
Najpoznatija srpska slikarka, Nadežda Petrović, pored toga što je iznedrila neke od najlepših impresionističkih slika, bila je i politički aktivna, a bila je i dobrovoljna bolničarka u Balkanskim ratovima. Posle završetka Više ženske škole 1891. godine, Nadežda Petrović polaže ispit kojim stiče diplomu za nastavnika crtanja. 1898. godine nastavlja da uči slikarstvo u Minhenu, u školi Antona Ažbea, a kasnije kod Julijusa Ekstera. U školi kod Ažbea Nadežda je doživela i prvo slikanje u prirodi. U isto vreme, u tom ateljeu borave i Vasilij Kandinski i Aleksej Javljenski, a veliki uticaj na Nadeždu ima i druženje sa Ivanom Meštrovićem, Miroslavom Kraljevićem, Ivanom Groharom, Rihardom Jakopičem, Milanom Milovanovićem i drugima. Nadežda je u Minhenu nameravala da ostane godinu dana, a zadržala se četiri pune godine, za to vreme naučila i nemački, ruski i francuski jezik. Posle boravka na Akademiji kod profesora Ekstera koga je smatrala genijalnim, Nadežda se u Beograd vraća u burno vreme srpske istorije, u osvit puča protiv kralja Aleksandra i kraljice Drage. U isto vreme, Nadežda je politički aktivna, ona reaguje na promene u društvu, na Ilindenski ustanak u Kruševu, ratoborno pozivajući da se ustanicima pošalje oružje iz Srbije. Pokušava da organizuje kulturnu javnost, a zatim uz pomoć Branislava Nušića osniva i Kolo srpskih sestara. U vreme proslave stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, Nadežda se angažuje u organizovanju Prve jugoslovenske umetničke izložbe, koju je otvorio kralj Petar, a na kojoj su izloženi radovi 96 umetnika iz Srbije, Slovenije, Hrvatske i Bugarske, sa 458 radova. Najbolji radovi doneli su nagrade umetnicima a kralj je otkupio 41 rad. Posle burnog perioda društvenog angažmana, Nadežda 1910. godine odlazi u Pariz, gde boravi u ateljeu Ivana Meštrovića. To je period upoznavanja sa avangardnim umetničkim tokovima, sa umetnicima poput Matisa i Pikasa. Nadežda upoznaje i Rodena, a slavni vajar u njenom ateljeu odabira radove koje će predstaviti na Jesenjem salonu. Pod utiskom svega viđenog i njeno slikarstvo se menja, a njena dela pokazuju punu slikarsku zrelost. Poslednje godine Nadežda Petrović provela je kao dobrovoljna bolničarka, prvo u Balkanskim ratovima, kada nije htela da ostane u sanitetu, već je izričito zahtevala da je pošalju na sam front u improvizovanu bolnicu.
Isidora Sekulić, srpska književnica i prva žena član Srpske akademije nauka i umetnosti, rođena je 1877. godine u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu, a školovala se u Novom Sadu, Somboru i Budimpešti. Diplomirala je na Grupi za matematiku i prirodne nauke i ceo svoj radni vek provela kao učiteljica i nastavnica matematike u Pančevu, Šapcu, Skoplju, Beogradu. Dosta je putovala. Obišla je Norvešku (o čemu piše u svojoj knjizi „Pisma iz Norveške“), Švedsku, Nemačku (gde je doktorirala), Veliku Britaniju, Francusku, Italiju, Maroko… Govorila je i prevodila sa nemačkog, engleskog, francuskog, ruskog, ali i sa norveškog i švedskog. Bila je članica raznih ženskih organizacija i njihova predstavnica na mnogim skupovima. Posle Drugog svetskog rata bila je članica glavnog odbora AFŽ-a. Pratila je strane književne i druge časopise, družila se sa najviđenijim intelektualcima svoga doba. Zbog svog kosmopoliotizma često je bila napadana i osporavana. Njena knjiga „Pisma iz Norveške“ naišla je na ćutanje srpske književne javnosti, a Skerlić je kritikovao autorku govoreći da ima „maglu u glavi i led u srcu“. Međutim, 30 godina kasnije Rastko Petrović napisao je da je Isidora Sekulić „apsolutno najbolji spisatelj koga imamo“. Pisala je prozu, pripovetke, romane, književnu kritiku, eseje, putopise, rasprave, beleške. Bavila se prevođenjem. Bila je počasna predsednica srpskog PEN-a, potpredsednica Udruženja književnika Jugoslavije, predsednica Udruženja književnika Srbije. Objavila je knjige „Saputnici“, „Đakon Bogorodičine crkve“, „Iz prošlosti“, „Hronika palanačkog groblja“… Kao rezultat decenijskog istraživanja, 1951. godine objavila je u Srpskoj književnoj zadruzi prvu knjigu monografije „Njegošu – knjiga duboke odanosti“. Drugu knjigu je posle negativne kritike iz pera Milovana Đilasa spalila te je ovo delo, iako obimno, na neki način ostalo nedovršeno i nedorečeno. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. 2015. godine podignut joj je spomenik na Topčideru.
Be the first to comment