Olivera Zulović: Lakše je ako znamo da u ljubavi nismo ostali nedorečeni, zato je “Volim te” neprolazno

“Priručnik za solidan život” je njena prva objavljena knjiga, iako piše od kada zna za sebe. Priča o Ljubi i Ljubici, koja je zapravo priča o životima odraslih viđenim očima dece, ugrejala je naša srca i nekako je nežno i suptilno, poput “Malog princa”, ušla u onu grupu knjiga kojima ćemo se uvek vraćati.  Olivera Zulović ispisala je dečjim, ali svima bliskim, razumljivim i istovremeno emotivnim jezikom priču o osetljivosti koja navodi na akciju, neustrašivosti, prijateljstvu koje opstaje uprkos teškim vremenima i svima nama, (ne)savršenoj deci i (ne)savršenim roditeljima. “Priručnik za solidan život” je knjiga koju ćete možda brzo pročitati, ali nad kojom ćete dugo ostati zamišljeni. Sa Oliverom sam razgovorala o deci u nama, izazovima pisanja, osetljivosti, savršenstvu i prolaznosti. 

„Priručnik za solidan život“ je Vaša prva objavljena knjiga, ali zapravo veoma dugo pišete. Kada ste i kako otkrili tu svoju strast?

Pišem oduvek, kampanjski i bez agende. Pisanje mi je išlo pa sam mu se vraćala kad god bih osećala nesigurnost ili potrebu da nešto sačuvam, kao uspomenu. Znala sam da će se jednog dana desiti i prava knjiga. Čekala sam da se prava priča složi.

Pišući ovu knjigu čitaoce „vodite“ kroz različite svakodnevne situacije, ali iz ugla dvoje dece, Ljubice i Ljube, koji postaju najbolji prijatelji. Osim što ste nesumnjivo probudili „dete u sebi“ stvarajući je, koliko Vas je pisanje ove priče, u izvesnom smislu, promenilo i do kakvih Vas je novih spoznaja dovelo?

Ugao dece mi je važan, o tome kako nas oni vide razmišljam, nekad i opsesivno. Bio mi je važan i pre nego što sam postala roditelj. Najviše zbog toga što me je zanimalo kako i šta utiče na naše formiranje, zašto neke događaje iz detinjstva pamtimo, a druge zaboravljamo, kako smo formirali uzore a najviše, šta je uticalo na ono što ćemo kao odrasli percipirati kao vrednost. Puno je varijabli, to je mreža bez jasnih koordinata, možda mi je zato toliko zanimljiva.

Kako ste jednom prilikom istakli, Ljubici i Ljubi zajednička je osetljivost. Koliko u savremenom svetu znamo da cenimo ovu osobinu, zbog čega je često percipiramo kao slabost? I u čemu je zapravo njena snaga?

Imam osećaj da se na nekom globalnom nivou stvari menjaju u korist prihvatanja slabosti. Možda se svet umorio od poziranja, a možda se radi i o trenutnoj modi. Mene slabost ne zanima ako nema svoju svrhu. U tom smislu, od novih trendova ni ja nisam mnogo naučila. U knjizi i Ljuba i Ljubica imaju svoje slabosti ali ih one vode u akciju- pomažu slabijima od sebe i ispravljaju nepravdu. Slabost se tako, kroz akciju pretvara u snagu.

Čini se da nam danas nekako ništa nije „dovoljno dobro“ i da uvek uspemo da pronađemo razlog ako ne za nesreću, makar za brigu, nostalgiju i melanholiju. Isto tako, nekad deluje da postoji nekakav prećutni, ali vrlo jak, pritisak da budemo što uspešniji, što bogatiji, što „ostvareniji“ u svakom smislu i to što pre. Kada čovek istinski razume da je „solidno“ zapravo sasvim dovoljno dobro i da „to što ima ko da nam nedostaje već znači da nismo sve promašili“?

Nema ničeg lošeg u tome što želimo da budemo bolji i da nam bude bolje, barem ja to ne zameram drugima. Ne valja kada nas potreba da budemo bolji, muči i frustrira. „Solidno“ uvek zavisi iz tačke iz koje se posmatra. Svi smo se nekad našli u situaciji kada nam je „solidno“ bio- dobar plan. Dakle, naš se odnos prema „solidnom“ na sreću ili nesreću menja. U nesrećama ne vidim ništa romantično, one su takve samo u umetnosti ali volim da mislim da nas je način na koji smo ih preživeli učinio boljima. Moramo se truditi da u svakoj promeni ostanemo dostojanstveni, makar kao Ljubica.

Šta je za Vas bilo najizazovnije tokom pisanja ove priče, koliko ste se povezali sa Ljubicom i Ljubom, koje delove sebe ste možda prepoznali u njima ili utkali u njih i kako zamišljate njihov život u budućnosti?

U glavne i manje glavne likove utkana su iskustva svih nas ili ljudi koje poznajemo. Ljubi i Ljubici je važno prijateljstvo koje je i meni veoma važno. Osećaj povezanostu sa onima koje smatrate prijateljima zdravo je osećanje. Nije važno koliko ih je, dovoljan je makar jedan sa kim, kad je teško, možete da posedite na klupi. Što se tiče budućnosti glavnih junaka, želela bih da Ljuba ume da prepozna pravu ljubav i da prepozna njen kraj, ako do kraja mora da dođe. Prihvatanje krajeva je umetnost za sebe. Ljubicu zamišljam kao borkinju. Kad u tom ranom dobu shvatite da možete da utičete na to da svet bude bolje mesto, trajno ste zaraženi aktivizmom.

Posvetili ste knjigu „nesavršenim roditeljima“, ali samim tim i onima koji su još uvek samo „nesavršena deca“ i koji na životnom putu uče kako da (p)ostanu roditelji sebi. Kako ste, tokom svog sazrevanja, (na)učili da sebi opraštate greške i sitne nesavršenosti, ne samo u roditeljstvu, već i u poslu, prijateljstvima, emotivnim odnosima?

Nisam naučila, i dalje učim. Lako opraštam drugima ali sam prema sebi stroga. Prema sebi kao prijatelju, detetu a najviše prema sebi kao roditelju. To su nasleđeni stavovi prema prosečnosti kao nekakvoj kazni. Nije lako suprostaviti se obrascima koji su nam nametnuti, čak i kada ih prepoznamo ponekad ne znamo šta bismo sa njima.

Pisci nekako imaju tu privilegiju da „žive više života“, a deca takođe kroz igru „izmišljaju“ različite živote i životne uloge. Da li to zapravo znači da umetnik, uslovno rečeno mora, da „ostane dete“ i neguje dete u sebi uprkos svim obavezama i životu koji nam svakodnevica nameće?

Ne bih sebe shvatala ozbiljno i nazivala se umetnikom mada jeste istina da živim nekoliko života. U nekima imam karijeru u korporaciji koju volim, u nekima sam i dalje dete koje sve radi da bi obezbedilo pažnju, u nekima sam opet roditelj koji brine o računima, u drugima izmišljam i pišem priče. U svojim životima nisam skroz odrasla ali se ne zavaravam da to možeš samo ako tako odlučiš. Smatram to privilegijom i na tome sam zahvalna.

U knjizi postoji izuzetno zanimljiv dijalog između Ljube i njegove bake o smrti, nećemo ga sada otkrivati, ali me zanima kakav je Vaš stav prema prolaznosti i postoji li zapravo, ono što je uprkos neminovnosti odlaska, neprolazno?

Ljudi se rađaju i umiru. Tako učim dečaka, da u smrti nema misterije, o njoj govorimo otvoreno. Dok postojimo moramo da se trudimo da budemo dobri prema ljudima, životinjama i prirodi. Deca to lako usvajaju, još lakše ako im damo primer. Ali osim o smrti važno je da se o ljubavi govori još otvorenije, kao da se ljubav ne podrazumeva. Za slučaj da neko nestane, u bolesti ili nesreći, lakše je ako znamo da u ljubavi nismo ostali nedorečeni. Ne prođe ni dan da dečaku ne kažem „volim te“. “Volim te” se smesti ispod kože, uvuče se u fotografije i naše uspomene a što je najbolje, širi se i na one koji posle nas dolaze. Zato je „volim te“ neprolazno.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*