Jedna od lepših vesti ovog proleća jeste da je u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu otvorena izložba skulptura jedne od naših najvećih skulptorki, Olge Jančić, koju možete pogledati do 3.maja, budući da će trenutna postavka uskoro biti proširena. Bilo da ste već upoznati sa Olginim radom ili će ovo biti vaš prvi susret sa umetnošću skulpture, sa ove izložbe je nemoguće izaći ravnodušan.
Engleski istoričar umetnosti, pesnik, književni kritičar i filozof, Herbert Rid, Olgu Jančić, sredinom 60-ih godina prošlog veka uvrstio je u svoju “Istoriju moderne skulpture”, kada je imala samo nešto više od 30 godina, kao jedinu vajarku sa naših prostora. Na aktuelnoj izložbi u Muzeju savremene umetnosti izloženo je 20 skulptura u kamenu, drvetu, bronzi i aluminijumu. Poseban segment čine video snimci monumentalnih skulptura – skulptura u kamenu postavljenih na Savskom keju u Beogradu, Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu, parku u Vrnjačkoj Banji, kao i skulptura u bronzi u Kraljevu. Upravo u tim prirodnim okruženjima, možda najbolje vidimo snagu njenih skulptura, ali i njenu mentalnu, umetničku snagu žensku energiju kojom odiše svako njeno delo. Iako usamljenički, kao većina umetničkih zanimanja, Olga svoj posao, mada je u ovom slučaju ispravnije reći poziv, u ateljeu nije smatrala usamljenošću, naprotiv. Govorila je da je upravo zahvaljujući svojoj umetnosti u kontaktu sa svakodnevicom, a ne daleko od nje. Jer, u ateljeu se bavila temama koje je pokreću, temama života koje je uzbuđuju i provociraju, nadahnjuju. Upravo su i svetla i tamna strana života sadržane u njenim skulpturama. Kada spomenemo snagu, ne misli se samo na umetničku vrednost njenih fantastičnih vajarskih dela koja, na ovaj ili onaj način kao ključnu sponu imaju upravo ljudsku snagu kroz sve što život u svojoj veličanstvenosti sa sobom nosi, već i na to da je Olga Jančić vrlo često izrađivala komade u kamenu koje je klesala sama, što nije ni malo jednostavan posao, ni u smislu fizičke snage.
Svaka umetnost imala to za cilj ili ne, odraz je društvenih dešavanja trenutka u kom umetnik kreira, pa su tako i brojne Olgine skulpture koje ne prikazuju samo vedru, već i onu stranu života ispunjenu strahovima, strepnjama i patnjom, svakako svojevrsno “ogledalo” dramatičnih ličnih, ali i društvenih okolnosti i dešavanja. Dela koja su svakako obeležila umetnost druge polovine XX veka kod nas, Olga je stvarala sa izuzetnom osetljivošću i smislom za transformaciju materijala, pre svega kamena, ali i gline, prevedene u bronzu i aluminijum. Skulpture u kamenu, (poput skulpture “Bremenita”, zatim “Mali torzo”, “Skulptura I” i drugih) “ svojom zaobljenošću i teksturom površine odaju utisak da su nastali dejstvom prirodnih sila. S druge strane, kada je reč o radovima u metalu, umetnica postiže sugestivno stanje užarene mase koja se pretvara u polje zgušnjavanja oblika, postižući izuzetno dramatičan izraz prvobitnosti materije. Zbog toga je “iskonsko” u “modernom”: bez tradicije, nema modernosti, baš kao što je i sve na svetu polaritet, baš kao što je i u našim životima sve mnogo više povezano nego što nekad mislimo. Izraz vidljivih i nevidljivih strujanja i svojstava materije, zgusnute mase jezgra i živopisnosti površine, osnovna je njena preokupacija. Celokupni Olgin opus karakteriše forma koja se odlikuje životnošću i vitalnošću unutrašnjih energija koji se sugestivno odražavaju na spoljašnjem obliku.
Vreme u kome je živela i stvarala Olga Jančić, za umetnike bilo je jednako izazovno kao i svako drugo. Mladi umetnici imali su problem sa nalaženjem sebe zbog diktata aktuelnih trendova u likovnom svetu. Ono čime se umetnica vodila jeste da se njeno stvaralaštvo uvek preplitalo sa njenim životnim putem, što znači da je njen umetnički razvoj pratio tokove življenja i ono što je život donosio kao izazove, pa je sam odabir teme i obrada forme u datom trenutku diktirala i izbor materijala. “Mirnije” teme uglavnom su je opredeljivale za kamen koji nekako nameće diktat čiste forme, sa vrlo malo intervencija, naročito kada je reč o klesanju u kamenu koje je najviše volela. Ono što je isticala kao najlepše kod umetničkog poziva jeste činjenica da je kraj jednog ciklusa uvek najava nekog novog, hvatanje u koštac sa novim temama koje su nepresušan izvor inspiracije.
Iako izuzetno talentovana, Olga je bila sklona da vrlo realno i objektivno govori o svojim veštinama i sposobnostima, pa je tako jednom prilikom rekla da nema smisla za “dekorativno”, te da, iako je primetila da je staklo u modi tokom jedne posete Parizu, 1994.godine, ono zahteva dekorativniji pristup, a ona je bila kako je sama istakla, “više sklona spontanijem izrazu u skulpturi”.
I zaista, njene skulpture odišu tim utiskom da ih je stvorila “lako”, prirodno, spontano, iako je u njih nesumnjivo uložen dragocen intelektualni i fizički napor. Sa nekakvom gotovo dečjom, umetničkom lakoćom, Olga Jančić ozbiljne životne teme prevodila je u čistu umetnost: u apstrahovanom obliku svojih najvećih vajarskih ostvarenja postiže zgusnut izraz ideja o materinstvu, ljubavi ili jezgru oblika. Njena opsesija bili su ljudski fenomeni, stanja duše, prirodni ciklusi kroz koje prolazi priroda, ali i mi kao ljudska bića, zajedno, neodvojivi od prirode koja je jača od nas. U velikom broju svojih dela bavi se ženskom energijom i ženskom snagom, ali je govorila da sebe ni druge nikada nije posmatrala kroz prizmu pripadnosti određenom polu, tim pre što je, kako je isticala, izabrala “vrlo muški posao”, verujući da ni drugi nju nisu posmatrali na taj način ističući da je jedinu razliku i dominantnost suprotnog pola osetila “kada je bilo potrebno dići neki veći teret”.
Umetnost i skulpturu doživljavala je kao ono što nas približava onom boljem delu nas samih. Koliko god čin stvaranja bio usamljenički, verovala je da je jedino on povezuje sa svojim unutrašnjim glasom i dušom i da je u njemu utočište i smisao. “Osećanje koje se javlja pri radu u kamenu u momentima dobre koncentracije je čudesno. To je osećaj intenzivnijeg življenja nego u bilo kojoj drugoj situaciji- nešto blisko zalaženju u više sfere spoznaje života, dosezanje nekih njegovih novih vrednosti, nešto blisko vanvremenom, neka vrsta srodnosi sa molitvom ili himnom životu. To je takođe i osećanje bliskosti sa sobom, onim boljim delom sebe.”
Be the first to comment