Luna Jovanović, novosadska fotografkinja, postala je poznata po svojim slikama sa motivima rustičnog, sa puno praznine i melanholije, i instantno identifikovana sa svojim “brendom” Intuit. Putovala je dalekim destinacijama i ostavila nam fascinantne fotografije Nepala pre zemljotresa, ulica marokanskih gradova i divlje i ogromne prirode Bolivije. Sada zatvara jedno poglavlje svog stvaralaštva foto-knjigom jednostavnog imena “Zapisi”.
Tvoj blog ili vebsajt, kako god ga shvatili ili nazvali, zove se Intuit. Iako je mene uvek podsećao na reč “Inuit”, odnosno Eskim na eskimskom (znači “narod”), Intuit je vezan za intuitivno. Zašto Intuit? Koliko intuicije, koliko uma može biti u umetniku a da ne “zaluta” na neku od stranputica zvanu “nerelevantnost drugima” ili “preterana promišljenost i bezosećajnost”?
Intuit je naziv koji je došao spontano. Osećala sam da je za kreiranje pojedinih fotografija potrebno biti fleksibilan, suptilan, pa, otuda, i intuitivan. Što se tiče promišljenosti koju spominješ kao suprotnost intuitivnom, ne mislim o tome kao o nekom problemu. Naprotiv, smatram da je nužno postići balans između ta dva i da nema stvaranja koje može da se realizuje bez učešća razuma, kao što nema rada bez alata.
Kako si poželela da se baviš fotografijom i kako biraš teme?
Fotografija mi je još kao detetu delovala kao nešto mistično, intrigantno. Bilo mi je jako lako da uplivam u te vode, prosto me je zvalo. Volim fotografiju, nije mi nikada dosadno da fotografišem ono što me privuče. Teme dolaze iz moje unutrašnje reakcije na okruženje i povezanosti sa istim, često su to opipljive stvari, postavke koje aranžiram, a u poslednje vreme i ljudske figure.
Meni si bila fascinantna u fazi miksa “travel fotografa” tipa National Geographic i “umetničkog fotografa”, sa slikama iz Bolivije, Maroka, Nepala. Koliko su ti bila važna putovanja i kako si uspevala da uhvatiš savršene isečke svakodnevnog života i pejzaže koji prenose toliko emocija sa destinacije?
Na putovanjima je najlakše pronaći inspiraciju, sve deluje novo, sve pobuđuje radoznalost. Moguće da je za mene veći izazov biti kreativan u sopstvenoj svakodnevnici, obzirom da te to tera da zaviriš unutra više nego ”tamo negde”, mada ne bih pravila toliku razliku između ta dva. Putovanja otvaraju vidike, svakako. Izmeštaju iz uobičajenog okvira u kojem boraviš. Ipak, mislim da sve dolazi iz unutrašnjeg pogleda.
Na neki način mi se čini da voliš “paganske teme”, jer na fotografijama ima onog iskonskog, šumskog, rustičnog, magijskog, punog ženske energije. Kao da iskazuješ žensku snagu i krhkost kroz evokaciju vremena kada su žene bile vračare, sveštenice, a u isto vreme majke i ljubavnice?
Mislim da svi mi imamo bogato predačko nasleđe koje ponekad pritiska, a ponekad daruje. Ono je jednostavno tu, a šta ćemo mi sa njim učiniti zavisi od naših uverenja i izbora. Meni je u jednom periodu života bilo gotovo pa nužno da na neki način sublimiram ono što doživljavam kroz kreativni rad. Osećala sam jaku privučenost izvesnim arhetipovima i to se prelilo u slikovni govor.
Imaš puno mrtvih priroda i slika hrane, koje su često minimalističke. Čak pomalo i tužne. Zašto rustična hrana i zašto praznina?
U poslednje vreme se najmanje bavim rustikom. To je bilo u jednom periodu kada sam držala radionice i shvatila da je rustika popularna. Bilo je i ličnog afiniteta ka tome jer me je podsećalo na nešto staro, poznato. Rustika uvek podseća na tradiciju i vrednosti koje danas poprimaju neke drugačije oblike. Što se praznine tiče, ona je neophodna kao estetski element, da bi nešto bilo naglašeno, recimo glavni objekat na fotografiji, on mora da ima prostora, da diše.
Tvoja veština u fotografisanju hrane donela ti je i komercijalni uspeh u kampanjama fotografisanja hrane, pa si držala i neke radionice?
Da, ja sam jedna od onih osoba koje žele da spoje ono što vole da rade sa poslom koji rade. Radionice su savršeni spoj toga zato što sam imala priliku da radim sa ljudima koji su entuzijastični u vezi sa tipom fotografije koji mene zanima. Generalno volim da se bavim primenjenom fotografijom, puna je izazova i mogućnosti za napredak. Što je najbitnije, pruža mi određenu disciplinu u radu koju posle iskoristim za bavljenje ličnijim temama.
Izašla ti je sjajna foto knjiga “Zapisi”. Kako će ići promocija i distribucija, i kako si birala radove koji će u nju ući?
Nisam imala konkretan plan za knjigu osim da to bude moj portfolio za buduće konkurse. Desilo se to da su ljudi počeli da naručuju primerke i da je knjiga dobila tiraž. Meni je to bilo neočekivano i drago, naravno. Fotke u knjizi su nastajale od 2013. do 2020. godine, one su neka vrsta preseka sedmogodišnjeg rada. Meni je realizacija knjige bila bitna jer sam imala potrebu da zaključim jedno poglavlje, da stavim tačku i pustim to, kako bih napravila mesta za nove radove i nova promišljanja.
Autor: Žikica Milošević
Be the first to comment