“Beogradski akvarel” nije samo obična zbirka priča, već mogu slobodno da kažem magična knjiga koja je do mene došla u pravom trenutku. Ne verujem u slučajnosti. Uvek kada bih se danima osećala loše i kada bi malodušnost pokušala da me odvuče na svoju stranu, pojavio bi se neko od onih ljudi koji umeju da zapale plamičak radosti u nama. Ovo proleće donelo je jorgovane koji podsećaju na one iz bakine bašte koje pamtim, ali i neke nove knjige koje čak i ako su “umetnost u pokušaju” kako Ljubica skromno kaže, leče dušu, a to onda znači da sigurno jesu umetnost. Jer duša je sve. Ljubicu Kuburu upoznala sam jedne kišne večeri kada je došla u Novi Sad da promoviše svoju prvu knjigu. Svojom je pojavom, odmerenošću, iskrenošću i spontanošću donela taj preko potrebni plamičak radosti u ovaj nekada baš tmuran grad i dala nadu u neki plemenitiji svet od onog kome trenutno svedočimo dokazujući da naše srodne duše mogu biti i pisci i knjige. “Beogradski akvarel” čine priče o jednom vremenu i ljudima koji su ga obeležili, a koje smo skloni da zaboravimo, ali i o našim svakodnevnim životima koji se odvijaju na ulicama, pijacama, u bolnicama i kafanama; o životima ispunjenim i tugama i malim radostima. Sa Ljubicom sam za “In love with Art and Fashion” razgovarala o književnosti, njenom Beogradu nekada i danas i svemu onome u čemu ipak možemo naći iskru nade, radosti i duhovnosti u svetu površnosti i konzumerizma.
„Beogradski akvarel“ je zvanično tvoja prva knjiga, ali imaš i neobjavljene rukopise. Sećaš li se momenta kada se desila tvoja ljubav prema umetnosti reči i kada si pomislila da je to put kojim ćeš izraziti svoja razmišljanja i emocije?
Kao dete sam pisala dnevnike, ljubavne romane u ukoričenim sveskama sa motivima cveća i voća, kao i kratke priče o ljudima koji bi me nakon prvog susreta inspirisali. Moja prva zabeleška ticala se jednog sudskog tumača za engleski jezik, kod koga sam došla kako bi mi preveo gimnazijsku diplomu. Tada sam zabeležila: „Sudski tumač. Živi sa tri ulične mačke u salonskom stanu u Hilandarskoj ulici. Majka mu je nedavno umrla, pa se lako zaplače. Na radiju sviraju Bitlsi, tumač puši lulu i govori „dođavola“, kada se iznervira“. Nisam nikada bila dobra u crtanju, fiskulturi, tehničkom vaspitanju. Gde god je trebalo pokazati dar logičkog zaključivanja, spretnost i okretnost, ja bih doživela sramotu. Pisanje je za mene bila jedina dispicplina u kojoj sam se osećala slobodnom.
Svaki umetnik neminovno uz svoj „posao“, mada bih pre rekla poziv, ujedno radi na sebi i svojoj ličnosti i neprestano budi i izaziva unutrašnje dete. Šta je ono što si ti saznala o sebi i drugima zahvaljujući pisanju?
U mladim godinama sam mislila da za dobru priču nije neophodno ništa više od nadahnuća. Sada shvatam, da sam grdno pogrešila. Pojedinac koji nastoji da postane pisac, mora neprekidno brusiti svoje reči, znanje i talenat. I nikako se ne sme zaneti da je dobar u tome što radi, već neprekidno mora da veruje da je najgori, čak i ukoliko ga uveravaju u suprotno. Tako se, kako verujem, jedino napreduje, ali pre svega izbegava upadanje u zamku sujete i samoljublja koji vode ka propasti čoveka, pa potom i pisca u čoveku.
Tvoja zbirka priča „Beogradski akvarel“ govori, između ostalog, o nekom starom Beogradu i ljudima kakvih je danas možda sve manje. Da li imaš takav utisak i šta je ono što tebi nedostaje kada danas šetaš beogradskim ulicama?
U Cetinjskoj ulici, gde ponekad popijem piće sa prijateljima tokom subote i nedelje, naslikani su murali posvećeni Borislavu Pekiću, Liberu Markoniju, pesniku Disu. Mi smo i u najtežim vremenima gušenja slobode reči stvarali velikane. Danas, nažalost, živimo u oskudici morala, duhovnosti, vremena, interesovanja. Prestonica je samo lakmus papir, kojim se preslikava naše duhovno posrnuće.
Ovih dana čitaš Isidoru Sekulić koja nas je i kao pisac i kao žena, patriotkinja i kosmopolita, zadužila na mnogo planova, sigurno i više nego što smo toga svesni. Koliko je žena danas, u svakom smislu, zapravo slobodna? Postoji li istinski način da svoju autentičnost stavimo ispred očekivanja društva?
Na osnovu svog skromnog znanja o životu i delu Isidore Sekulić (koje nastojim neprekidno da unapređujem), upoznata sam sa činjenicom da je njen pogled na ulogu i položaj žene u društvu bio prilično tradicionalistički. Ipak, ona je sopstvenim životom prkosila nametnutim obrascima i poimanju dužnosti žene tog vremena. Gustav Matoš je govorio da Isidora „piše muški“, valjda zato što je pisala izvanredno. Skerlić je u okviru kritike njenog književnog dela istakao da „svaki ženski talenat počiva na promašenoj ženskoj sreći“. Čini mi se da ni danas nismo mnogo odmakli u poimanju ženskog umeća kako u književnosti, tako i u drugim oblastima. Žrtva koja se podnosi u cilju rušenja predsrasuda je sam život. Ukoliko budemo spremni da platimo tu visoku cenu, osvojićemo slobodu. Ipak, da dodam- smatram da je pogrešno negirati važnu žensku ulogu u okviru očuvanja nekih značajnih vrednosti koje nadilaze tradiciju iako se za nju vezuju i da to rade isključivo oni, koji žele da naštete i ženi i pomenutim vrednostima.
Jedna od mojih omiljenih priča iz „Beogradskog akvarela“, „Olga se smejala“ govori upravo o jednoj, ponekad i prividnoj snazi, koju svaka od nas želi da prikaže svetu oko sebe, ali i sačuva u sebi. Da li je osmeh češće znak da se možda plašimo ranjivosti pa ga koristimo kao odbrambeni mehanizam, ili pokušaj da uprkos svemu što nam ovo vreme nameće sačuvamo makar delić deteta u sebi?
Olga u mojoj priči, otišla je nasmejana sa ovog sveta, jer je bila čvrsto uverena da bez smrti nema vaskrsenja. „Blaženi su siromašni duhom, njihovo je Carstvo nebesko“, to je moje mišljenje o osmehu.
Osim ljudi koje u svojim pričama nastojiš da sačuvaš od zaborava, tvoja umetnost je i svojevrsno svedočanstvo o mestima koja možda danas nisu „najpopularnija“, ali su ključna za neke razgovore koji su se odvijali, umetnička dela koja su nastajala. Često su to i kultne beogradske kafane, a ja često kažem da su još samo kafane (pored umetnosti) utočišta u kojima je u savremenom svetu moguće pronaći radost trenutka, empatiju, solidarnost i dopuštenje da budemo ranjivi. Koje mesto tebi posebno znači i budi najlepše emocije i sećanja?
Kafane su nekada bili centri našeg duhovnog napretka. Danas su najčešće prikazi naše propasti. Prošla sam pre neki dan pored kafane „Kolarac“ u kojoj su se vodile žive rasprave o politici (kada bi Udbaši otišli na kratku piš pauzu), umetnosti, filozofiji, životu. Bila je zatvorena. Nadam se da je u pitanju samo kolektivni godišnji odmor, jer bi od pomenutog mesta morali da napravimo (barem) muzej, a nikako novi suši restoran.
Teme tvojih priča su, u neku ruku, „mali, obični životi“ značajnih ljudi koji su ostavili traga ne samo u nekakvoj istoriji, već pre svega u srcima ljudi koji i dalje čine duh jednog grada i čije su životne priče ispunjene i srećama i tugama. U čemu ti danas pronalaziš radost i stvaralački, ali i životni entuzijazam?
Radost pronalazim u naizgled malim, a zapravo velikim stvarima. Često šetam, naročito kada je napolju prijatna temperatura i kada stanari beogradskih zgrada ostave otškrinute prozore, kroz koje zagledam njihove biblioteke i fotografije naslagane pored televizora. Male stvari, bezazlene, u njima je suština.
Šta nam preporučuješ da obavezno pročitamo ovog leta i možeš li nam makar delimično otkriti temu svog romana koji je u nastajanju?
Ne volim da preporučujem knjige. Mogu samo da kažem da trenutno čitam „Lavr“ od Jevgenija Vodolazkina, Pisma kralja Nikole Prvog Petrovića, Spomenicu o vojvodi Micku Krstiću i „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih“ od Olge Tokarčuk. Roman završavam već nekoliko meseci. Mnogo mi muka zadaje, pa ne bih o tome (smeh).
Be the first to comment