Kristina Bjelić studira Socijalni rad na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i volontira u udruženju Prevent koje se bavi unapređenjem kvaliteta života ljudi, posebno mladih u riziku i marginalizovanih grupa. Marija Erdelji diplomirala je i magistrirala fotografiju na Akademiji umetnosti, a kao dalji pravac u kome se profesionalno razvija izabrala je dokumentarnu fotografiju jer na taj način, kako kaže, ima mogućnost da probudi svest o nekom društvenom problemu kod ljudi i da im približi šta je ono što se zapravo dešava oko nas. Imala je više internacionalnih izložbi i osvojila brojne nagrade, ali ono što je posebno važno jeste da uvek svom poslu prilazi sa sjajem u očima i verom u ono što radi.
Sa ove dve divne mlade žene razgovarala sam na temu njihovih najvećih ljubavi kada je reč o karijeri, društvenim problemima, svemu što nam je ova godina donela i odnela, položaju žena u svim sferama profesionalnog života i kreativnog izražavanja, ali i težnjama za narednu, 2021. godinu.
Kristina Bjelić: “Volela bih da vidim jednakost, solidarnost i toleranciju
Kada si i kako odlučila da upišeš Socijalni rad na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu?
Tokom srednjeg obrazovanja bila sam aktivna u različitim organizacijama i sekcijama koje su imale pomagačku ulogu u zajednici. Zapravo, mislila sam da je psihologija smer koji ja želim da pohađam, ali kada je izašao program Socijalnog rada uvidela sam da je to moj životni poziv. Oduvek sam znala da su pomagačke profesije jedini ispravan izbor za mene. Tokom osnovne škole je bilo dosta lomljenja što se tiče kanalisanja znanja i veština. Jako sam želela da se profesionalno bavim muzikom, ali pod uticajem društvenih faktora moje opredeljenje se tokom srednje škole, volontiranja i učestvovanja u organizacijskim strukturama različitih događaja kanalisalo i usmerilo ka Socijalnom radu. Filozofski fakultet u Novom Sadu je oduvek bio moj prioritet, kako zbog grada, tako i zbog samog fakulteta koji idealizujem još od osnovne škole.
Šta je ono što te opredelilo da baš na ovaj način dopinosiš društvu?
Za početak sam želela da osetim kako izgleda direktan kontakt sa korisnicima. Želela sam i želim da saznam od njih kako izgleda njihov život, sa kakvim izazovima se susreću, kako brojni rizici oblikuju njihov život… Smatram da je najispravniji put ka sticanju znanja i veština za menjanje položaja marginalizovanih grupa upravo put koji sam odabrala. Želim da uvidim kako se sagledavaju problemi sa različitih pozicija i koji su spektri delovanja kako bi se problem sistemski mogao promeniti.
Na šta si najponosnija kada je reč o radu u Prevent-u i šta je ono što ćeš zauvek pamtiti?
Najponosnija sam na način na koji nas korisnici posmatraju i na činjenicu koliko smo kao organizacija važni u njihovoj svakodnevnici. Interakcija koja postoji između nas i činjenica da nas posmatraju kao ljude koji će im zaista pomoći i od kojih mogu očekivati razumevanje bez obzira na težinu priče i problema je najveći uspeh i nešto što ću ja zavuek pamtiti. Drago mi je jer je Prevent organizacija koja mi je omogućila da osetim da zaista radimo pravu stvar.
Ova godina bila je, u najmanju ruku, stresna i izazovna za sve nas. Kako si se ti izborila sa tom situacijom, šta ti je najviše nedostajalo i šta si uvedela u tom periodu?
Meni je ova godina bila jako teška u smislu prilagođavanja i menjanja svakodnevnih aktivnosti. Poseban izazov je suočavanje sa anksioznošću koja se javlja iz razloga što je sve nesigurno i što ne mogu sa sigurnošću da planiram svoje vreme na duže staze. Ja sam osoba koja voli red i od posebne važnosti mi je ostvarivanje ciljeva koje sebi postavljam. Neki strukturalni problemi sa kojima se različita društva suočavaju, pa tako i naše su sada došli do izražaja i osobama u riziku još više otežali svakodnevno funkcionisanje, što je takođe za mene bio jedan od izazova koje je bilo potrebno prihvatiti. Kada sam prihvatila da je sada stanje lošije nego što je bilo, javila se još jača motivacija za radom na sebi kako bih što bolje mogla da pomognem drugima.
U fokus su ove godine, na mnogo načine, stavljene žene, tj. njihova snaga da se suoče sa naizgled nesavladivim izazovima. Koliko se status žena kada je reč o pravima na našem profesionalnom putu promenio do danas? Gde smo u 2020-oj?
Mislim da se žene kroz čitavu istoriju suočavaju sa nesavladivim izazovima, ali da mnoge od tih izazova činimo savladivim. Moj subjektivni osećaj je da se status žena u Srbiji ne menja godinama, već da se žene suočavaju sa većim izazovima sa izuzetno niskim i istrošenim kapacitetima za borbu. Stigmatizacija i izražena rodna nejednakost na svim društvenim nivoima otežava ženama svakodnevno funkcionisanje koje je u doba pandemije dodatno otežano. Istraživanje moje profesorice dr Ane Bilinović Rajačić se baziralo na istraživanju porodičnog funkcionisanja za vreme pandemije Korona virusa. Između ostalog, podaci istraživanja su ukazali na veću opterećenost žena u poslovima vezanim za domaćinstvo u ovom periodu. Ohrabruje me činjenica da postoji mnogo nevladinih organizacija koje su izuzetno aktivne u borbi protiv nasilja nad ženama, rodne nejednakosti, stigmatizacije i femicida i nadam se da će se naš status u skorijoj budućnosti menjati na bolje.
Marija Erdelji: “Želela bih da kao populacija imamo više empatije i humanosti”
Kako si shvatila da će fotografija biti tvoj život?
Pored toga što sam se vrlo mlada zainteresovala za fotografiju i većina vas zna moj početak , nekako za to su bile potrebne godine, sazrevanje da bih zaista čvrsto stala i rekla fotografija je moj život i da tome ću posvetiti isti! Moja porodica je znala od malih nogu da ću biti umetnik, nisu bili sigurni tačno kojom granom umetnosti ću se baviti, da li će to biti slikarstvo ili nešto drugo. I da, videli su talenat i ambiciju koju posedujem. Zaista sam se istinski zaljubila u fotografiju kao zanat i šta ona može da stvori poput neke magije. Tako da, takve stvari jednostavno osetiš u sebi i znaš.
Osvojila si brojna priznanja i nagrade u svetu dokumentarne fotografije, već si imala brojne samostalne izložbe, čak i van granica naše zemlje. Kako ti definišeš uspeh? Koliko je zapravo rada, energije, emocija odricanja iza svega toga što vidimo kada dođemo na neku tvoju izložbu?
Jesam, nagrade i priznanja koje imam su prestižne i dosta njih je internacionalnog karaktera. Ukupno imam oko 50-ak grupnih i 9 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Posebno sam nekako ponosna na prošlogodišnju nagradu Zlatne Forme iz oblasti – fotografije (Telesna impresija) koju sam dobila na bijenalnoj izložbi “Forma 23” udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine. Ta nagrada ima zaista dugu tradiciju od 1965. godine, kao i na plaketu tj. priznanje za moj rad kao fotoreportera u Kini 2019 godine. Smatram da uspeh dođe sam od sebe kada radiš to što zaista voliš, daješ sebe 100%, edukuješ se konstantno i pomeraš svoje granice mogućnosti, ljudi to jednostavno prepoznaju. Iskreno svako ima svoj neki pristup i način ili realizacije rada u izložbu. Nekako sam naučena još od studenskih dana da pristupam ozbiljno, temeljno ka nekoj temi i radu koji radim, da se posvetim tome maksimalno koliko mogu. Moji projekti, bili oni dokumentarnog karaktera ili konceptualnog, su svi dugoročni. Dugo radim na njima i po par godina na nekoj temi, istražujem, čitam, analiziram, fotografišem i pristupam sa više tački. Jednostavno je potrebno da se bude edukovan, potrebno je znanje iz više oblasti bila to istorija fotografije, istorija umetnosti, psihologija, filozofija, sve u zavisnosti kakva je tema i koja problematika.
Izjavila si da si izabarala dokumentarnu fotografiju jer više voliš realne ljude, priče i emocije. Čini se da se ove godine, možda i zbog situacije kojoj je izložen čitav svet, realne priče vraćaju u fokus u medijima. Šta te je posebno inspirisalo ove godine, a šta ti nedostaje?
Uvek sam nekako osećala da je to put za mene, da radim realne priče običnih ljudi i da budim svest kod istih ka nekoj problematici bila to ekologija, marginalne grupe ili neki vid nasilja. Iskreno, to nije lak put iako se možda čini sa aspekta da smo već kao nacija navikli na mnoge probleme, ipak jeste zaista teško sa emotivne strane, jer koliko god se postavi štit i taj fotoaparat postoji kao barijera, opet kad tad me pogodi kao biće nepravda, surovost, ali pre svega nemoć da ne možeš da promeniš taj problem. Zato i jeste posao fotoreportera ili dokumentarnog fotografa da budi svest kod ljudi u vezi sa nekim problemom kroz svoj rad i da makar malo doprinese svojim radom. Ova godina je zaista posebna po mnogo čemu i jedna od najtežih koju ljudi pamte u proteklih nekoliko decenija. Uglavnom mediji se i bave takvim temama, ali dosta ima fokusa da kažem na događaje koji su svakodnevnica ili zabavnog, kulturnog karaktera, ali ove godine smo osuđeni da se bavimo bukvalno najviše temom o pandemiji Korona virusa.
Na koji si od projekata na kojima si radila najponosnija? Šta je ono što vidiš kao trenutni društveni problem (ili ih je možda više) na koji možda jedino umetnost može da pruži adekvatan odgovor?
Moram priznati da mi je na ovo teško da odgovorim, jer imam više takvih radova, a za svaki svoj rad sam vezana ka toj temi iz nekog razloga… Ali evo neka bude ovo odabir: dokumentarni projekat “ Živimo zajedno “, foto-knjiga o monodrami Radoslava Milenkovića “Naši dani” , reportaža o vanrednom stanju kod nas i pandemija Korona virusa kao i poslednje realizovan konceptualni projekat “KrzNO”. Trenutno vidim pored problema oko pandemije, ogroman problem oko zagađenosti vazduha i životne sredine! Ljudi su previše fokusirani na problem oko pandemije, ali mi se susrećemo sa velikom dozom zagađenosti vazduha svakodnevno i smatram da treba da menjamo svest o toj temi i da radimo na tome da suzbijemo taj problem koliko god možemo. Umetnici su nekako uvek kroz istoriju nije bio bitan medij kojim se bave, bili ispred svog vremena i kroz svoje stvaralaštvo ukazivali na nešto, evo jedan od mojih dražih primera jeste upravo fotograf Luis Hajn koji ovekovečio prizore mališana koji su bili primorani da rade u fabrikama ili na poljima u Sjedinjenim Američkim Državama u periodu između 1908. i 1924. godine. Njegov rad je doprineo da se deca zaštite od primoravanja na rad i da se uvede zakon o radu.
Inicijativa “Koracima Mileve Marić” koja za cilj ima da kroz perspektivu drevnih savremenih uspešnih žena ukaže na njihov doprinos u nauci i preduzetništvu uvrstila te je među uspšene, savremene žene koje daju veliki doprinos društvu. Koliko se status žena (uzimajući u obzir sve komentare i dešavanja tokom ove godine) kada je reč o pravima na našem profesionalnom putu promenio do danas? Gde smo u 2020-oj?
Da, zaista nisam to očekivala i neizmerno sam srećna pre svega, što sam dobila to priznanje i što moj rad doprinosi društvu. Koliko god nam se čini da se položaj žena u društvu poboljšao, postoje i dalje ozbiljni problemi poput degradiranja rada žena, mobing, diskriminacija u nekom obliku, ali i večita borba da se dokaže da zaista može isto ili bolje da uradi posao od nekog ko je muškog pola. U stvari se sve svodi na to, da je promena i borba na svakom od nas pojedinačno. Glas žena u medijima se čuje, treba da se nastavi tako i da bude još glasniji! Nedavno grupa “Novinarke protiv nasilja” dobile su nagradu za žensku hrabrost kompanije Avon. Ipak ova 2020. godina koliko god delovala grozno zbog situacije sa pandemijom Korona virusa, smatram da ipak se dosta toga uradilo, vidi se borba i promena, na nama je da se nadalje borimo kao i do sada i menjamo svest.
Koju biste promenu volele da vidite u svetu u 2021-oj?
Kristina: Maštam o velikim i strukturalnim promenama u svim društvima ovog sveta. Volela bih da vidim jednakost, solidarnost, toleranciju, antidiskriminatornu praksu, deinstitucionalizaciju, ali za sve navedene promene je potrebno mnogo vremena, obrazovanja i borbe. Takođe to je ono što bih ja želela da vidim, ali ne i ono što većina društva i vladajućih elita želi. Nadam se da ću uspeti kao pojedinac i član različitih grupa da doprinesem izgrađivanju našeg društva koje teži ka navedenim promenama.
Marija: Najiskrenije, želim puno promena u 2021. godini, ali i na dalje. Želim pre svega da učinimo ovu planetu što boljim mestom, a pod tim mislim da nema nasilja nad decom, ženama, da čuvamo i brinemo o životinjama i životnoj sredini, da prođe sav haos koji nastaje oko pandemije, da generalno mi kao ljudska populacija imamo više empatije, saosećanja i više humanosti. Da što manje imamo bolesnu i gladnu decu. Mislim da je poduži spisak šta bih sve zaista volela da se promeni da bi ova planeta bila bolje mesto za život, ali prvo svako od nas mora da pođe od sebe i doprinese nekim mali koracima ka toj nekoj boljoj promeni.
Be the first to comment