Original je ogledalo iskrenosti. Originalnost ne trpi laž ni u jednom obliku. Originalnost češće nailazi na neodobravanje. Kopije su uvek na sigurnom. Ali, zapamti: kopija ima rok trajanja, a original je za večnost!
Da li se i kako govori o autentičnosti?
Neretko se pitam da li je i koliko originalnost zapravo “važna” u savremenom svetu? Uprkos poruci koju nam sve češće šalju neki pojedinci, a sve ređe mediji, a to je da “budemo svoje”, čini mi se da se uglavnom opredeljujemo da doslovno budemo (sve) iste. O autentičnosti se svakako piše i govori, ali, koliko je ima u praksi?! Koliko u svetu ovakvom kakav je danas uopšte ima prostora za originalnost? Čini mi se da originalnost nekada nažalost biva čak i ismejana. Bilo da je reč o originalnosti u umetničkom i modnom izrazu ili u nekoj fizičkoj karakteristici ili načinu ponašanja i reagovanja.
Oduvek je u ljudskoj prirodi potreba za ljubavlju, prihvatanjem i uvažavanjem. Kada nas odbacuju i ne vole, osećamo nesigurnost i osećamo se manje vrednima. Upravo zbog toga i kada ne posedujemo sve ono što drugi poseduju, bilo da je reč o nekim karakternim crtama, stavovima, a ponajviše materijalnim stvarima, verujemo da nismo dovoljno dobri i uspešni. Verujemo da postoje „pravila igre“ i ako ne znamo da igramo po njima, bićemo izopšteni. Bezuspešno sam jedno vreme pokušavala da budem kopija. Pokušavala sam da, iako pretežno introvertna, budem bučna i nametljiva; iako veoma emotvina, ne pokazujem osetljivu stranu baš svakom ko pokuša da mi se približi i iako puna ideja, čuvala sam ih za sebe i neki svoj tajni dnevnik. Često sam umela da prećutim iskreno mišljenje i pred najbliskijim osobama. I sada, neretko u nekom neformalnom razgovoru, primetim kod drugih istu bojažljivost koju sam poznavala. Strah od onoga što jesmo. Strah od suočavanja sa sobom, sa svojim bićem, a potom još veći strah od „pokazivanja“ pravog sebe pred svetom. Nažalost, uveli smo „pravila igre“ i u međuljudske odnose samo kako ne bismo slučajno ostali ogoljeni i kako bismo sačuvali sebe nesvesni da smo upravo sami sebe povredili na najsuroviji mogući način. Upravo zbog toga što smo skrivanjem zarobili ono najbolje u nama. Zarobili smo ljudskost. Nismo svesni blagoslova koji donosi autentična, iskrena emocija. Ostali smo uskraćeni za trenutak života koji se više nikada neće ponoviti, barem ne u tom obliku. Onaj ko nosi masku ne samo što ne vidi pravog sebe, već nije u stanju da na pravi način vidi druge. Onaj ko nije u stanju da pruži, nikada neće moći i umeti da primi.
Nedostatak originalnosti ogleda se čak i na vizuelnom planu. Kada gledamo fotografije na društvenim mrežama zapazićemo toliko istih devojaka, toliko istih grudi, usana, obrva, trepavica, noktiju, toliko istih lica bez osmeha, toliko istih poza za fotografisanje, čak i detalja na fotografijama; toliko iste euforije oko broja onih kojima se navodno takve fotografije sviđaju. Mislim da više i ne očekujemo da ćemo ugledati nešto drugačije. A kada ugledamo, nismo sigurni ni da li je to istina ili maska.Nemamo hraborsti da budemo drugačiji čak ni kada je reč o stilu i modnom izrazu. Radije ćemo kupiti skupu „laž“ sa kojom smo uvereni da ćemo biti „u trendu“ nego ono što nam se istinski dopada, ali je cena da u tuđim očima budemo „čudaci“. Ne shvatamo da idući linijom manjeg otpora, plaćamo mnogo više. Ako se osvrnemo na istorijske ličnosti koje su plenile samom svojom pojavom, bilo da je reč o umetnicima, naučnicima ili velikanima koji su se zalagali za humanističke vrednosti, shvatićemo da se one nikada nisu uklapale ni u jedan šablon i da baš zbog toga postoje različita tumačenja njihovog života. Ali njihovo delo uglavnom ne osporavamo.
ZAŠTO SE NE USUĐUJEMO DA BUDEMO POSEBNI ONAKVI KAKVI JESMO?
Iz ličnog iskustva, isključivo da ne bismo bili ismejani i odbačeni u svetu licemerja. Odlično poznajem ta osećanja i istina je da nisu prijatna. Živeti onako kako zaista mislimo i osećamo takođe ima svoju cenu. Ali, ima i brojne blagodeti. Original je ogledalo iskrenosti. Originalnost ne trpi laž ni u jednom obliku. Originalnost mnogi osuđuju i češće nailazi na neodobravanje. Kopije su uvek na sigurnom. Ali, uverena sam da za to plaćaju mnogo veću cenu. Kopija ima rok trajanja, a original je za večnost.
ŠTA SE DOGODI KADA SE USUDIMO?
To je toliko oslobađajuće! Kada se usudimo da BUDEMO, svet posmatramo sasvim drugim očima upravo zbog toga što drugačije vidimo i sebe same. Zapravo, zbog toga što se ne plašimo šta ćemo u ogledalu ugledati. Kada se prihvatimo, nećemo se opterećivati time da li nas drugi prihvataju i da li smo ljudi po meri društva.
KAKO PREPOZNATI ORIGINAL U SVETU KOPIJA?
Pre svega, možda po tome što ćemo jasno videti da nam je od „pravila igre“ važnija sama igra. Onog trenutka kada prestanemo da sebe i sve(t) oko sebe preozbiljno doživljavamo, počinje originalan i ispunjen život. Onda kada je jedino pravilo igra sama po sebi i ona dečja radost koja se prilikom svakog životnog izazova iznova javi u našem biću. Original ćemo danas, nažalost, često prepoznati i po iskrenom, dečjem osmehu; toj krivoj liniji koja nam pomaže da uvidimo da onaj ko ume da se raduje, uvek će pronaći razlog za to i neće biti „trendi namršten“ čak ni na fotografijama za Instagram. Original prepoznajemo i po neposrednosti jer oni najveći sve u svom životu doživljavaju kao dar i odgovornost prema tom daru. Originalno prepoznajemo po volji i istrajnosti. Kopije lako „uspeju“ preko noći, potom toliko i traju. Originalnost zahteva strpljenje. Originalnost razume da je različitost među nama lepota i dar, a nikako usud. Svako od nas može da ponudi nešto svoje svetu oko sebe. Pitanje je samo koliko ima hrabrosti za to.
U savremenom svetu, originalnost definitivno jeste teži put. Ali, samo kao originalan moguće je postati isnpiracija svetu oko sebe, onom svetu koji je suštinski neprestano, iako naizgled željan reforme, u grozničavom strahu od promena i bilo kakvog iskakanja sa koloseka. Uprkos utisku da istina zapravo više nikome nije važna, već da je važna samo laka zabava, trebalo bi da (p)ostanemo svoji. Upravo da bismo na isto naveli i neke druge koji se ne usuđuju. Ne da bismo svi bili identični, već da bi svako od nas pružio ono najbolje od sebe, ono posebno i autentično što nosi u sebi. Samo ono što nosimo u sebi jeste ono što istinski posedujemo. Sve druge, a posebno materijalne stvari, nažalost, iako verujemo u suprotno, uglavnom poseduju nas. Upravo zbog toga, trebalo bi izabrati originalost, izabrati da uvek, u svakom trenutku imamo sebe, onakve kakvi istinski jesmo.
Be the first to comment