Pogledaj me (šarenim) očima deteta
Janoš Tarko (János Tarkó), popularni Jancsi (Janči), novosadski slikar jarkih boja i detinje duše, jedan je od najatraktivnijih slikara današnjice u Srbiji. Slike mu odišu snagom, jednostavnošću i socijalnom kritikom. Nedavno je imao i uspešnu izložbu u Berlinu, a i postao otac. Pričamo sa nekadašnjim slikarom među pankerima, a danas pankerom među slikarima.
Kako je sve počelo? Kad si uopšte i kako si poželeo da budeš umetnik, slikar? Kako je došlo do toga da se ti okreneš slikarstvu a ne nečem drugom?
To je još davno počelo, od malih nogu. Ja sam jako puno crtao već sa 4 godine. Majka je uvek skupljala te crteže, zapravo taj talent je postojao u meni odavno. Naravno, dete kad odraste ima različitih interesovanja. Mama mi je sačuvala sve te crteže pa ih imam i danas. Kasnije, oko 9. ili 10. godine počela je da me interesuje muzika – jako sam voleo grupu Queen. Čak sam išao i na klavir 6 meseci. Nastavnica solfeđa se nešto razbolela, pa sam ja otišao normalno u osnovnu školu. U srednjoj školi me je primetio jedan profesor…
U koju si školu išao? Bogdan Šuput, umetničku?
Ne, Svetozar Marković. Išao sam u gimnaziju, a prvu godinu sam završio u Segedinu, vrlo ozbiljna gimnazija Deák Ferenc. Jezički smer, gde sam učio i španski i engleski itd. Velika je stvar što sam tamo uopšte primljen. Ali posle godinu dana, sve je bilo sjajno, ali društvo – jako mi je falila ekipa i Novi Sad, tad sam imao svega 14 ili 15 godina, pa nisam mogao da izdržim tamo. Punk, svirke, prva devojka. Jako mi je sve to nedostajalo pa sam se posle godinu dana vratio i nastavio ovde. Položio sam razliku u ispitima i nastavio drugu godinu u Tozinoj gimnaziji, u mađarskom odeljenju. I tu sam i završio 1999. godine školu – famozne 1999. Pola godine su nam skratili školsku godinu zbog bombardovanja.
I onda te primetio taj profesor sa Akademije i uputio na slikarstvo?
Da, zapravo mnogo ljudi mi je govorilo da sam talentovan i pre, ali pre toga me više, iskreno, interesovala muzika: bend, i punk i hardcore koje smo svirali.
Kažu da je akademija likovne umetnosti dala mnogo više bendova u Novom Sadu nego akademija muzičke umetnosti?
Ima nešto u tome. Mogu da pričam o paraleli između muzičara i likovnjaka na Akademiji, to je tek posebna priča. Sve u svemu, ja sam izlazio kao klinac, imao bend, išao po svirkama, i tek sam tu na 3. godini počeo da se pripremam za likovnu akademiju, čak mi je rečeno da probam da upišem ranije. Spremio sam sve, studije predao, međutim, dali su mi taj tekst “razlike” na srpskom, a trebali su na mađarskom, i ja taj test nisam položio. Na kraju nisam izašao na prijemni jer nisam prošao taj test. Pripremio sam mađarsku književnost a ne srpsku. Svejedno, posle sam, kada sam završio redovno gimnaziju, upisao redovno. Mada eto, poenta je da sam trebao ranije. U životu svaki deo karijere ima neke minuse i pluseve, a ja sam zadovoljan što je ovako ispalo.
U tvojim slikama se često vidi taj “dečji ton”. Još uvek čuvaš neko nevino dete u sebi, koliko vidim, u stilu, u potezima kičice, u svemu se vidi deo dečijeg promišljanja, snažne koloristike i “naivnosti” koju deca imaju, a vidi se da je to jedna zrela osoba koja namerno to radi. Reci mi, zašto toliko boja i zašto taj svedeni, gotovo stripovski izraz? Od milion izraza si izabrao baš ovaj?
Pa čak se nisam ni odlučio. Ja mislim da svaki umetnik mora to dečije da sačuva u sebi. Naravno, akademija vas malo nauči neke stvari. Po meni, svako treba da prođe taj klasičan crtež, klasične grafike i osnove, da bi posle mogao da se usmeri bilo ka apstrakciji bilo ka figuraciji. Ja sam se odlučio za figuraciju. A što se tiče boja, ja sam na 3. godini Akademije počeo da radim grafike sa jarkim bojama, čak sam uradio ogroman linorez od 2,5m u 7 boja, što mi niko ne veruje. Ali to je bio ogorman izazov a ja volim izazove. Svakako tu je bila jedna ogromna štamparska presa a profesori su, kada sam rekao da bi želeo to da uradim, pristali da mi je daju. Bilo je jako teško naručiti i taj ogromni papir, ali sve u svemu, boje su tu preovladavale. Bile su jarke boje, figuracija, preovladavale su teme iz klasične umetnosti, neke studije velikih majstora. Te sam motive sa malih studija precrtao na velike, koristio sam i neke grafiti momente. Oplemenio sam te stare studije nekim svojim ekspresivnim osećanjem, i kompozicijom punom boja. A to što si rekao “infantilno”, to sam ja posle akademije počeo da radim: vrlo ekspresivno. Završio sam grafiku, a grafika zahteva disciplinu, kojoj sam se naučio, a posle toga sam se na neki način “ugušio” grafikom, jer iako je grafika vrlo lepa disciplina, umorilo me, ružno je to reći, štampanje, a privuklo me momentarano nastajanje radova i stvaranje, i kombinovanjem više tehnika. E tu sam se malo opustio i koristio različite tehnike. Taj period mi je ekspresivan, ja to zovem “baskijatovski period”, a posle sam se opet vratio toj plošnosti, čistom crtežu i jarkim bojama, a sačuvao sam tu deformaciju, dečju deformaciju, čuvajući to u crtežu.
Čovek pored prozora, akril na platnu, 120x100cm
Sad kad si spomenuo Basquiata, ko su tu uzori? Koga bi voleo da dostigneš, bilo po ekspresiji, bilo po figuraciji, bilo po izrazu?
Ja sam na akademiji bio sklon da što više radim aktove i figuracije, apstrakcija mi je bila strana. Posle kad sam više skontao šta je apstrakcija, onda sam shvatio i druge umetnike. Niko od njih mi nije idol. Picasso ima neki svoj fazon, Klimt, Mondrian, Modigliani, svi su oni dostigli svoju originalnost, time što su našli svoj izraz. Sve sam ja njih proučavao kroz istoriju umetnosti i shvatio kako su oni našli svoj izraz. Voleo sam da čitam biografije i iz njih shvatio da je najvažnije biti dosledan sebi. Naravno da se uticaji vide ali mislim da velikim radom i sa puno crtanja i slikanja mi se čistimo na neki način i dolazimo do neke sopstvenosti i jedinstvenosti. Ono što je meni bitno – jedan od umetnika koje sam ja veoma rano zavoleo je bio Egon Schiele. On je vrlo mlad umro, bio je kolega sa Klimtom. Schile me je prvi “dobio” svojim deformisanim i morbidnim telima, pošto kod mene isto postoji neka morbidnost, ali kod mene je malo više ekspresionistički, pop-art, stripovski. Kad sam otkrio druge slikare, svaki me je osvojio nečim svojim, i apstraktni Pollock. Ne mogu da kažem da mi je jedan slikar uzor, želim da budem sam sebi uzor. Imam puno ideja, život je prekratak i za 20% ideja da ih ostvarim, interesuje me i skulptura, ambijentalne instalacije, objekti, sad trenutno sam na doktorskim studijama, a cilj mi je da na 3. godini (sad sam tek prva) uradim neki sažetak muzike, slike, skulpture: sve je to onako rašireno, a verujem da ću uspeti to da spojim, radeći na tome, pišući to. Da dođem do nekog spojenog koncepta.
Jedan Gesamtkunstwerk?
Upravo. Za sad mi je još slikarstvo na prvom mestu, a samo da je više vremena da se posvetim i drugim granama.
Zvezdani čovek, akril na kartonu, 51x43cm
Nedavno si dobio i prvo dete koje se zove Egon. Po Schileu?
Da, žena je predložila, a na neki način i jeste. Ona je predložila par imena, a ja sam rekao, hej, pa meni je Egon Schile omiljeni slikar. A i jednostavno je ime.
Cirkus, akril na platnu, 80x120cm
Primetno je kod tebe na crtežima i slikama, posebno kad ih objavljuješ na Facebooku, što mi je jako drago, da postoji socijalna kritika. Imaš gomilu crteža koji ismevaju našu realnost na satiričan način, a naslovi im se završavaju sa “…pa šta?!”
To je taj serijal malih crteža koji vrlo brzo nastaju. Sad imam jako puno ideja, a nemam puno vremena, a ovi crteži jako brzo nastaju. Oni su kritika sveta i društva u kom živimo, a flomasteri su odlični jer odmah možeš bojom da rešiš stvar. Sad planiram još jedan serijal radova, a planiram i “…pa šta?!” serijal da uradim u velikim formatima. Za sad radim ove male brze crteže. Živimo u vremenu gde je sve “pa šta?” – pa šta što je onaj onakav, pa šta što je onaj ono uradio… A imam i one koji se završavaju inatom: “…nego šta!”. Imam ceo koncept koji se tiče tih crteža.
Diznilend, 2017, akril na platnu, 90x110cm
Na neki način se na tvom delu vidi taj pankerski bekgraund koji si imao i imaš. Mislim da si uspeo da postaneš pank-slikar. Šta misliš o tome?
Pa da, zato što sam od 13. ili 14. godine baš bio panker, onaj pravi: kresta, lanci, ne slušam disko (tada popularan), nikakav techno, nosim starke… To je bilo malo klinački ali mislim da sam do sad u sebi ostao panker. Što se oblačenja tiče svako kad-tad taj stil prevaziđe, ali ne kažem – meni je taj stil i dan-danas super, ali jeste, neki bunt je u meni pankerski – borba protiv sistema i nametnutih vrednosti. Mislim da sam u takvom društvu odrastao, 90e su bile takve, stalno smo se sprdali. Ovaj prostor je odličan za stvaranje bunta i kritiku društva – što je “teže” društvo, tiranija veća, to je bolja umetnosti i bunt jači.
Digitalno dete, akril na platnu, 100x120cm
Reci mi za kraj, nedavno si imao jednu lepu izložbu u Berlinu. Ja bih tebe i Danijela Babića vodio “u izvoz” na sve izložbe kao reprezente savremenog srpskog slikarstva. Kako je to prošlo u Berlinu? Meni se čini da bi to moglo da “rezonuje” sa svetskim trendovima, a Berlin je to “čvorište” svetske umetnosti danas.
Ja sam taj Berlin planirao već godinu dana. Maja Ivanov Šapošnjikov je bila moderator te izložbe, ona me je pozvala, pitala me da li želim da izlažem, spojila me sa tom galerijom koju vode Lili Furstenau i Adam Chalk, Galerija GH36, nalazi se u centru Berlina na Mitteu, odlična lokacija. Zajedno smo Maja i ja krenuli u pregovore, trajalo je godinu dana jer nikako nismo mogli da utanačimo termine zbog mojih privatnih problema. Izložba je na kraju trajala od 11. do 21. maja – odlično je prošla, 17 radova mi je bilo izloženo: 9 akrila na platnu i 8 manjih eksperimentalnih kolaža. Propraćeno je bilo i muzikom, moji prijatelji su išli sa mnom iz Novog Sada, Suba Ubivae – Dejan Subotić, koji je inače čovek koji radi muziku i bavi se njome: on mi je podržao izložbu DJ setom, gde smo na kraju nekako spontano uzeli i konge, budući da je Adam Chalk koji vodi galeriju muzičar a ja iz hobija sviram konge. Onda se priključio još jedan prijatelj Gula, iz jednog poznatog tuzlanskog benda, koji je tamo isto u Berlinu, Suba se priključio, pa je nastao jedan vrhunac gde su se svi iznenadili i bili u fazonu “wow”! Nisu očekivali. Došli su i ljudi, umetnici iz Novog Sada koji žive u Berlinu, došli su i Nemci, pa smo svi zajedno timskim radom to odlično uradili, a naravno, zahvaljujem se Maji Ivanov Šapošnjikov što me spojila. Puno truda je tu bilo, transport je vrlo komplikovan, pa sada gledamo da se u još nekoj galeriji to izloži jer su mi radovi još tamo. Ljudi su super prihvatili radove i dobio sam odlične kritike.
Dalji planovi?
Ispiti za doktorske studije i serijal novih radova koji će biti za doktorat, za dve godine. Radim i kao nastavnik u školi, a sad će raspust pa će biti vremena da se posvetim radovima tokom leta.
Tekst: Žikica Milošević
Fotografije: Miroslav Pestelek (Pest Light)
Be the first to comment