Iz muškog ugla: Komplikovan koliko i bojler

Koliko puta vas je, drage moje dame, iznervirao do izbezumljenosti neko vama drag ili čak poželjan, a muškog i suprotnog pola (da se tako izrazim), komentarišući neku pripadnicu vašeg, to jest, lepšeg i navodno slabijeg pola, na potpuno “površan” način, barem kako biste vi to protumačile? Bezbroj puta, naravno! “Oh, kakva ženska!” – kaže neki vaš prijatelj nekom drugom prijatelju u vašem prisustvu, i obojica razmene one zatupljene, a opet “lovački nastorojene” poglede, koji su im se pojavili prilikom pogleda na lovinu, ‘oću reći, na potencijalni ženski plen… Vi planete. “Ma kak’i dobra, je si l’ ti lud? Vidi kako joj je bubuljičavo lice? Stubaste su joj noge! Listovi su joj predebeli! Gledaj kol’ka joj je zadnjica!” – vičete, puni pravedničkog gneva. I naravno, dotična devojka na koju su počeli da se lože vaši muški prijatelji zaista poseduje sve te mane koje ste joj vi vešto uočili i marljivo pobrojali. Ali znate šta? Vaši drugari ih zaista nisu ni primetili! E, sad, kako će to biti, moliću fino? Pa zar su toliko ćoravi da ne vide očigledne nedostatke koje svaka poštena i okata žena može da vidi bez ikakvog, iole značajnijeg udubljivanja u materiju? Hmmm… Ne znam da li će vam zazvučati nedotupavno, ali…. da. Kod muškaraca (veoma je dobro shvatiti ovu činjenicu) postoje samo dva nivoa svesti: plus i minus, crno i belo, da ili ne. Dakle, muškarac je komplikovan koliko i bojler: ili radi ili ne radi. Ili mu ona mala crvena lampica (koja označava da se voda greje) svetli, ili je ugašena. Može još jedno poređenjce da padne, zašto da ne: mušklarac je komplikovan kol’ko i semafor, i to k’o onaj za pešake. Ili bih bio s njom (tj. teoretski, “mogao bih biti sa njom, mislim, u čisto fizičkom smislu, privlačnosti, animalne i podsvesne, ali to ne moram da radim, jer sam zauzet/oženjen/lenj/…ali mi se sviđa.”) ili ne bih. Prosto ne bih mogao, ne sviđa mi se. Koliko i onaj već spomenuti semafor, na kome sija ili zeleno (jaoo, što piše prostački dobro na onim američkim semaforima: “hodaj”), ili crveno (“nemoj hodati”). Toliko. Dakle, žena se muškarcu sviđa u globalu, u celini, on odreaguje instinktivno, onako, odokativno, oceni “je li jeste ili nije”. Nema tu sitnica, sitnih mana, nesavršenosti, nalik na ono žensko “Da, ali…” ili “Ima ovakav ili onakav nos ili šta već…”. Jal’ mu se sviđaš, i onda te ne analizira, jal’ mu se ne sviđaš, pa te opet ne analizira. Ustvari, samo očita rezultate sa skenera i prosledi ih dalje… Uzalud, o uzalud ga budiš, draga moja, jer se neće on probuditi ni drukčiji ni nov… Oprostite na skrnavljenju znate već koga. Biće uvek isti, jer muškarac poseduje vrlo zakržljalu, binarnu logiku (vidi prošli broj!). Ili je nula, ili jedinica. Ili svetli, ili ne svetli. Ili ima struje, ili nema. Jedna moja prijateljica onomad reče na tu moju opasku nešto nalik na: “Da, a žene imaju heksadecimalnu logiku!” (Skoro k’o bar kodovi ili nešto slično tome, podjednako zamršeno). Za one koji ne znaju, to je 16 nivoa. Znači, žene očitavaju 8 nivoa podataka više od nas. Hmmm, još jednom. Poražavajuće. Čitao sam neki dan da ima nekih bića na dnu mora (a smatramo ih evolutivno nerazvijenim) koja očitavaju 16 kanala svetlosti, pa tako bukvalno vide i infracrvene zrake (vide toplotu!), UV-zrake, i razne druge egzotičnosti. Čovek detektuje samo 4 nivoa. Neke životinje ni toliko. Vide crno-belo. Gliste su najgore. Vide samo da li je svetlost ili tama, toliko. Dakle, muškarac je glista. (Bez vulgarnih primisli, molim!) Ili ima svetlosti, ili pak, ne. U svakom slučaju, nije loše razlučiti kada se svetlost detektuje, odnosno lampica pali: na utegnuto, skraćeno, razgolićeno (senjorita Lopez nas je sve fascinirala uprkos očevidnim nedostacima, koji postadoše kultni detalji koje sad još i imitiraju! Pomislite samo na “metar i žilet” visoke seks-simbole tipa Kajlice ili Šakire! Neko je spomenuo Madonu? Nee, to je Ester… ma, zaboravi! To je sad majka i vernica…). Ili elegantno, “dashy”, “posh”, samouvereno (Nikol Kidmen, pa kraljica svih kraljica Anđelina (al’ kad ‘oće), ili pak Viktorija Bekam ili tako već neko). Opet, može i na bolećivo, rasplakano, što vapi za pomoć; poput najjačih rola kmezavih slatkiša Odri Hepbern, Rene Celveger ili Gvinet Paltrou. Eej, pa nema baš ni nekog jednoznačnog rešenja! Srećom! Muškarci su vrrrlo raznovrsni u svojim preferencijama i ponašanjima. Samo što im je, od prve violine filharmonije, pa do ratara, način funkcionisanja isti. Binaran. …Dobro, ‘ajde sad, ima poneki put i dvoumljenja. To bi se moglo prevesti kao žuto svetlo semafora (onog za vozila): nisam siguran šta ću. Ali, na kraju, drage moje, uvek pređe u jedno od ona nezaobilazna dva: idi ili stani. Sad mi pade napamet da me žene podsećaju uglavnom na one noćne raskrsnice sa neprekidnim žutim pulsirajućim svetlom: stalno “ćemo videti posle, samo da malkice izvagamo…”. Dobro, de. Takve ste. Ali, shvatite. Mi – nismo. I uza sve obrazovanje i kulturu, uza sve promene ponašanja tokom stoleća, pranje sudova, metroseksualnosti i slično, sumnjam da ćemo ikada i biti. I zato, nemojte trošiti badava na svoje prijatelje/momke opaske tipa: “Baš ova ženska ima krive noge/široke kukove/rascvetale krajeve neuredne kose…”. Profunkcionisati neće. Možete samo dobiti povratnu opasku nalik na onu kojom smo, iz godine u godinu, “pokopavali” svoje drugarice na plažama: “Da, u pravu ste, nije isekla nokte na nogama i ima jednu bubuljicu na čelu. Odvratna nam je!”. I onda smo se uvek dugo i grohotom smejali… Tako bedni i jednodimenzionalni, u svom trijumfu smanjene percepcije.