Priča meni onomad jedna dobra drugarica sledeću poučnu priču. Priča počinje sledećim pitanjem: “Kako ja sada nisam našla pravog čoveka za sebe, kako nisam našla ljubavnu sreću i ispunjenje, a sve sam u životu “pravilno uradila”? Završila sam škole (fakultet), bila dobra i fina, pametna i obrazovana, samostalna i samosvesna, ambiciozna i duhovita…. Sve sam radila “po P.S.-u” (za neupućene, i one srećnike i srećnice koje se nisu maltretirale sa odsluženjem vojnog roka i odrađivanjem duga otadžbini, ova skraćenica znači “po pravilima službe”!). I sada, kada bi sve “trebalo da legne na svoje mesto”, kada bi trebalo da se “zatvori naša životna konstrukcija”, i da se nađe ljubav i sreća u muškom naručju… Cvrc! Ništa! Ćorak! Zašto?”. I odmah, budući da je to jedna od najlucidnijih osoba koju poznajem, dala je samopronicljiv odgovor, koji je suština naše današnje priče. A važi podjednako i za muškarce i za žene, pa ga poslušajmo. “A reći ću ti i zašto nisam uspela. Krive su naše majke, naše vaspitanje. Njihove silne priče kako treba biti samostalna i obrazovana žena, koja “ima svoj dinar”, koja ima dobar posao i završene škole, koja ni u čemu ne zavisi od muškarca, pa ni finansijski. Tolika težnja da se tolike generacije devojčica odgajaju u “emancipovanom duhu”! Znaš li zašto? Pa zato što je nekada glavni problem žena bio taj što nisu mogle da se razvedu od muškarca koji im nikako nije odgovarao (pijanica, varalica, siledžija…) uglavnom zato što su bile finansijski zavisne od njega i što nisu znale da se izbore za svoje interese, već su postupale krotko i poslušno. Zato su naše majke toliko očajnički želele da nas ubede da je emancipacija jedini pravi put do sreće: budi ambiciozna, svakom odbrusi u brk sve šta misliš, okreni se i idi ako ti se nešto ne sviđa… Imaj svoj dinar! Ne budi krhka, pariraj mu u svemu! “Ispreskači” ga verbalno, pokaži mu snagu! Ne može on da se igra s tobom, ti si ličnost! Eheeeej, posle više hiljada godina patrijarhata, ponovo žene ravnopravne!”
…I naravno, nije uspelo. Ustvari, muškarce savršeno ne zanima žena koja je po mnogo čemu postala muževna i androgina. Žena koja se sa muškarcima nadmeće muškim adutima: samouverenošću, zarađivanjem, drskim stavom i prgavošću. Naravno, može žena da ima sve te atribute uspešnosti (novac, položaj, samopouzdanje itd.), sve do jednog, i da pritom bude privlačna, ali samo ako time ne narušava i ne gubi ono osnovno što je čini takvom, tj. ženom. Eto meni zgodnog primera u, recimo, menadžerki Milki Forcan (usput, želim da kažem da ne pokušavam da dobijem posao u “Delti” putem ove kolumne!), koja ima sve osobine “nove žene”, a ne gubi nijednu osobinu “stare žene”. Ili, hajde, meni najdraže manekenke Irene Mišović… Ili, zašto da ne, Nataše Miljković (da ne dužimo spisak). Dakle, nikako bespolnost i dvoplonost. Čista, ženstvena jednopolnost, i šarm žene. Pobeda ženskim principom, uz pridodate novopridošle tekovine emancipacije. A isto važi i za muškarce, kako rekoh. I nas su naše majke vaspitavale kao “nove muškarce”, koji će poništiti sve mane onih “starih”, i loših muškaraca, da se jedva otrgosmo od tog uticaja. Kao, budi nežan, fini, pametan, brižan, to žene vole (u prevodu: to ni tvoj otac, a ni tvoji muški preci nisu nikada bili, a sve su žene u tvojoj familiji baš takvog priželjkivale…!), i cvetaće ti ruže, imaćeš najbolju i najlepšu i najpametniju… Kad mi tamo, a ono – međutim, je l’ se tako kaže? Cilj naših, dečačkih majki je bio da se prevaziđu svi oni grubijani i alkosi i švaleri prošlosti i da se od nas “umesi” nekakav prototip budućeg muškarca… Samo što, kada smo postali takvi muškarci, imali smo se čega i nagledati: ženske su kupili neki drugi tipovi, nimalo bliski idealu naših mama. Nimalo bliski onome u šta smo se mi uobličili. Kada su naše drugarice postale nadrndane, samosvesne i emancipovane ribe, imale su se čega i nagledati, i one: sve tipove pokupiše nekakve druge devojke, opet, nimalo slične njima. I šta nam je onda bilo činiti? Morali smo, jednostavno, “poludeti”. Tj. “otkačiti” stari način razmišljanja i staro vaspitanje, šutnuti u zaborav “emancipovane žene” i “emancipovane muškarce” i postati bliži izvorištu.
Poludeti u 23. godini – ili propasti!
Ima jedna teorija čiji smo tvorci moja malenkost i par osoba iz moje blizine, nastala na osnovu puke statistike i oštrookog osmatranja okoline. Većina ljudi “pukne s mozgom” kada napune 23. Tu negde, godina tamo, godina ‘vamo. Objašnjenje je lako: do tad sve još nekako i veruješ da će “davno obećana nagrada za tvoje dolično ponašanje” stići, i to u vidu neke prelepe cice koja je luda za tobom i tvojim manirima “joj, pa da je ne uvredim”. Ali, kako se to (nikako) ne dešava, oko 4 godine posle maturske večeri dolazi do relativno naglog preokreta: postaješ ono što si, maltene, prezirao. Tipični mužjak (manje-više) i tipična ženka. Naravno, ovo treba shvatiti uslovno: uvek će to biti neka kombinacija “mužjak-finjak” i “ženka-pametnica”, jer se naučeno vaspitanje ne da lako izbrisati (na kraju ispadne dobra kombinacija). I onda počinješ da imaš uspeha kod suprotnog pola. Kada si više tipiziran, manje aseksualan. Aseksualno emancipovana riba-oštrokonđa, ili aseksualno profinjen dooobrica-šonjica. Dobro, de, naravno, ima i primera onih koji istraju na svome (ne polude u 23-ćoj, što je, uzgred, cele 2 godine pre nego što N. Bekvalac peva! Hmmm… sve je u okviru statističke greške, Nataša!), ali uspeju u svom cilju, i nagrada im i stigne. Ali, biti takva nadrndana riba sa diplomom i kešom (dobroćudni muški smota), i sretno se udati (oženiti), to ti je kao da hodaš ulicom i strefi te u glavu meteorit iz vedra neba, otprilike je tolika verovatnoća. Znam takve primere, ali se lično ne bih usudio. Jer znam mnogo više suprotnih primera.
I tako, pola života se učiš da budeš jedno, a drugu polovinu se trudiš da se odučiš od toga, i da se sam nečemu drugom naučiš. Zeznuto, bogme. Ali, mora se. Jer, jedni drugima, onako emancipovani, nikako se nismo sviđali. Uvek su nam se (i momcima i devojkama), nekako više sviđali oni neemancipovani, klasičniji. I uvek smo njih birali da se u njih zaljubimo. Sve dok nismo i sami postali takvi. Well, I fought the law, and the law won… Eksperiment “abortiran”.
Žikica Milošević
* Tekst je inicijalno objavljen u magazinu Joy u okviru istoimene rubrike.
Be the first to comment