U vremenu ubrzanih promena i preispitivanja vrednosti, razgovaramo sa autorkom koja u svojim delima spaja francusku kulturnu tradiciju, filozofsku dubinu i savremenu stvarnost. Roman Parižanke Ivane Hadži-Popović donosi portrete žena koje su obeležile istoriju ,ne samo kao ikone, već kao složene ličnosti iza kojih stoje dileme, borbe i unutrašnji lomovi. O inspiraciji, književnosti, ulozi kulture i izazovima današnjice, govori u intervjuu koji je pred vama.
Prethodne godine izašao je Vaš novi roman, „Parižanke“. Šta je bila inspiracija za ovu priču i zašto baš Marija Kiri, Koko Šanel, Brižit Bardo, Marija Antoanet, Fransoaz Sagan i Niki de Sen Fal? Postoji li neka od njih sa čijom se pričom lično poistovećujete?
Zato što su postale mitovi, zato što su čitave epohe ponele njihova imena, zato što, dok sam živela u Francuskoj, one su neprestano bile u vazduhu. Kao i danas. I, naročito zato, što me zanima odnos između slave i sreće: da li im je ta tako velika slava donela i tako veliku sreću? Odnosno, šta je bilo iza tog glamura, dok su pomerale granice sveta. Pričalo se o skandalima, o pokušajima samoubistva, pa i o smrti.
Izuzetan ste poznavalac francuske kulture i književnosti. Koliko je sama francuska književnost uticala na Vaše stvaralaštvo, ali i lični razvoj, inspiraciju?
Nemci kažu: “Biti srećan kao Bog u Francuskoj.” Svi smo mi ovde pomalo zaljubljeni u Zapad, naročito u Francusku. Ja sam iz porodice koja je čitav vek okrenuta francuskom jeziku, kulturi, načinu života. Francuska književnost je velika književnost. Bilo je prirodno da me ona opčini, da me inspiriše, da u njoj pronalazim uzore. Naročito me je zanimao Beograd koji svoju inspiraciju neprestano traži i pronalazi u Parizu. Mnogi moji romani imaju tu literarnu nit. U Ljubičicama Leonarda da Vinčija Beograd i Pariz postoje kroz naše velike pisce, Ivu Andrića, Miloša Crnjanskog, Danila Kiša…
U svojim delima često se vraćate Ničeu i Jungu, šta je ono što vas intrigira kod ova dva mislioca i na koji način oni mogu pomoći savremenom čitaocu?
Spinoza, Niče, Jung, to su mislioci na tragu kvantne stvarnosti, dalekoistočnih duhovnosti, onoga što se ne vidi a što čini život, univerzum, čoveka. Ono unutra, ono beskrajno malo, manje od atoma, ali veliko kao misterija koja određuje sve. Ono duboko kao podstvest, ono neobjašnjivo kao intuicija. Zapravo, sve to, ali samo donekle, sada objašnjava kvantna fizika. Tek kad uđete u to, shvatite da, ono što smo skloni da nazivamo čudom, nije nikakvo čudo, već suština prirode koju su veliki umovi slutili oduvek.
Kao urednica sa dugogodišnjim iskustvom, kako vidite izazove izdavaštva danas, a šta je ono što Vam se čini najlepšim u ovom pozivu?
Uz medicinu, diplomatiju i atomsku fiziku, izdavaštvo je za mene najlepši poziv. I u njemu je i sve to što sam upravo navela. I još mnogo toga. I sve one knjige koje volimo da čitamo, koje nam otvaraju nove horizonte, koje nas menjaju, ushićuju. U njima je zapisano sve, i ono što je bilo i ono što će doći. Naravno, izvrsnih knjiga nema mnogo, kao ni izvrsnih filmova, slika, muzike, ali živeti u tom svetu, to je i pomalo sanjati. Ili mnogo… Knjige, one su veliko otkrivanje, velika filozofija, politika, istorija. One su, iznad svega, duše i duh onih koji su ih pisali.
Uz nagli razvoj veštačke inteligencije i digitalnih alata, kako predviđate budućnost knjige i uredničkog rada? Da li će, po Vašem mišljenju, čitalačke navike bitno promeniti forma i tehnologija, ili će „klasične” knjige ostati dominantne?
Na Zapadu su digitalne knjige uveliko osvojile čitaoce, ovde to tek nastupa. Mada, moramo biti svesni da je jezik mnogo više od reči. Zato knjiga nije samo tekst, ona je donekle i umetnički predmet, ukras, tajna, svaka stranica je priča za sebe. Papir, slog, razmak, sve čini ugođaj. Mislim da će zauvek to biti dva sveta, knjiga na ekranu i knjiga u ruci, ta knjiga kao poklon dragom biću…
Kako danas vidite društvenu klimu u Srbiji? Šta je, po Vama, najvažnije sačuvati u vremenu podela i intenzivnih društvenih tenzija?
Ceo svet je u velikom previranju, ne samo Srbija. Menja se potpuno paradigma postojanja, sve ono što smo znali dobija novo značenje, na naše oči postaje nešto drugo. Teško je snaći se u tome, ali u tome je i draž, u novim izazovima, u novim uvidima. I Parižanke su živele u burnim vekovima punim izazova kada su naučnici, umetnici, filozofi otvarali nove vidike, ali one su se, uprkos nerazumevanju okoline, uprkos potpuno “muškim vremenima”, nametnule svojim epohama i pomerile granice. Svaka “društvena klima”, kako vi kažete, pre svega u sebi nosi pojedinca, ono njegovo “lično”, i samo od tog ličnog zavisi da li može i kako će se uskladiti sa onim što nastupa velikim ubrzanjem. Politika je svuda velika tema jer od nje zavise ljudski životi. Sada je u Srbiji očito vreme nove svesti, novih uvida, nove mladosti, i to će, nadam se, doneti neku “renesansu”. Ali, to mora ostati daleko od svakog nasilja, koje je u vazduhu uvek na istorijskim prekretnicama. Najviše se treba čuvati spirale nasilja, ona je crna rupa u kojoj nestaje sve. Svet koji je nastao 1945 godine odlazi u nepovrat i rađa se nova epoha i ti mladi ljudi su oni koji je donose i koji će je nositi. I oni su svesni toga.
Da li verujete da kultura — knjige, pozorište, umetnost — i dalje ima snagu da spaja, ili je danas njen domet značajno manji? Koja bi bila uloga intelektualaca i kulturnih radnika u ovakvom trenutku?
Kultura, to je identitet jednog čoveka, jednog naroda. Oduzeti kulturu, to je oduzeti identitet a čitavog života se trudimo da dokažemo ko smo. U tome je puno psihologije, emocija, težnji, ambicija, senzibiliteata, kreativnosti. I susretanja. Bez svega toga čovek je kao bez duše. Samo, kao da se nalazimo u nekakvoj đavoljoj zamci, u tkanju od laži, u organizovanoj amneziji. Banke stvaraju lažnu kulturu zaduživanja, političari su pravi provesionalci obmane, a obmana nema temelje. Nažalost, nju često prikriva nešto jezivo: žrtvovanje ljudi kao u paganskim kultovima. Ovog puta se ono događa u ime “ljudskih prava”. U ovakvoj kulturnoj pustinji i intelektualci kao da su se utopili u sopstvenu narcisoidnost. Ipak, ovaj moderni poraz kulture ne može da traje večno, ima izuzetnih, mislećih ljudi koji to razotkrivaju, koji su, čak, u tome veoma uporni, bez obzira na posledice. Oni se, možda, još mnogo ne čuju, jer ih zataškavaju svim mogućim sredstvima, iako njihovo vreme dolazi, u to sam sigurna.
Bavili ste se mnogim epohama i značajnim ličnostima poput Virdžinije Vulf, Leonarda da Vinčija, Isidore Sekulić… Šta Vas danas najviše inspiriše – ljudi, mesta, teme, neka unutrašnja pitanja?
Inspiriše me more, daljine, brodovi, blagonakloni ljudi, filozofije stare hiljadama godina, one koje su znale ono što nauka tek danas otkriva. Čovek se, u suštini, nije mnogo promenio, promenile su se okolnosti, epohe, tehnologije, ali duša i dalje ište toplinu, iskrenost, ljubav, odanost… uprkos sve većim pokušajima svođenja ljudi na potrošnju bez granica, na zabavu bez smisla, na čisto materijalističke simbole. Sve je to, na kraju krajeva, samo da bi se stiglo do nečega što se ne može kupiti novcem. I u tome je drama.
Leave a Reply