Irina Brajović, ilustratorka: Kada prevaziđemo strah, vrata se sama otvaraju

U poslednje vreme, o Instagramu se uglavnom govori kao o društvenoj mreži koja je izvor naših najvećih frustracija, upoređivanja, težnje za savršenstvom koje ne možemo dosegnuti. Međutim, ne treba zaboraviti činjenicu da je ova društvena mreža izvor inspiracije koju nam šalju mladi, talentovani ljudi u različitim oblastima. Ove godine, posebno se izdvojila stranica Beogradski duh blog iza koje stoji studentkinja Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu i ilustratorka, Irina Brajović. Naime, svest o važnosti brige o sebi i značaju mentalnog zdravlja, između ostalog, tema je njenih brojnih ilustracija objedinjenih u jednu poruku- kada istinski prihvatimo sebe (a to jeste jedno putovanje), bićemo u stanju da prihvatimo i (za)volimo svet oko sebe sa svim njegovim nesavršenostima. Iskrenost, neposrednost, priča o ličnim iskustvima i borbama sa kojima se svi svakodnevno suočavamo, jeste ono što je privuklo već 10.000 ljudi da prate ovaj profil. U godini koju su na mnogo načina obeležile žene, Irina se pridružuje kao glas koji nam svojim ilustracijama i porukama pomaže da postanemo svesniji sebe, ponekad samo ulepša dan ili nas podseti na to ko smo zapravo, koliko vredimo, na nešto što smo oduvek znali, ali što smo u buci i obavezama svakodnevice, kao i nastojanju da stalno budemo još bolji, možda zaboravili. Na većini ilustracija možemo videti njenog psa, Mirnu, za koju kaže da je od trenutka kada ju je udomila, njena inspiracija.

Kada se i kako javilo tvoje interesovanje prema ilustraciji, zašto baš ilustracija kao vid izražavanja emocija, misli i stavova?

– Interesovanje prema umetnosti generalno, javilo se od malih nogu kroz razne bojanke i zadatke na likovnom tokom osnovne škole. Prirodnim putem usledila je i srednja umetnička škola, za njom Fakultet primenjenih umetnosti. Moje traganje za određenim oblikom umetnosti u kom uspevam najbolje da se izrazim trajalo je tokom celog mog školovanja. Ilustracija je došla spontano, najviše me je privuklo to što sa malo reči može da se kaže mnogo. To me je nateralo da dublje razmišljam o tome na koji način predstavljam svoje misli da budu razumljive svima. Moje ilustracije najviše su se razvijale tokom karantina gde sam uspela da se posvetim sebi i konkretno stavim na papir u kom smeru želim da idem. Slala sam ih najbližima, njima se dopalo pa sam odlučila, pošto sam već imala ovaj profil, da počnem to da delim i sa drugim ljudima. Naravno, u tom trenutku nisam ni mislila da će se za ovo vreme toliko ljudi zainteresovati za moj rad i da će krenuti ovakvom uzlaznom putanjom.

Tvoja sada već dobro poznata Instagram stranica Beogradski duh blog nastala je tokom pandemije. Sa kojim si se izazovima na ličnom planu suočavala u tom periodu, šta je ono što ti je bilo najteže da prevaziđeš i kako si uspela u tome?

– Tokom pandemije, konkretno karantina prebacivanje na online život mi je predstavljalo najveći izazov. Teško mi je pao momenat u kom izlazim iz stana i svuda su uplašeni ljudi sa maskama u dugim redovima ispred prodavnice i ta nova normalnost koju nisam želela da prihvatim. Taj neprijatan osećaj me je naterao da se vežem za stolicu i posao koji sam u tom trenutku radila, što me je odvelo u drugu krajnost. Kada sam shvatila da sam se predala i počela da se navikavam na takav život, to je najviše uticalo na mene u tom periodu. Uspela sam da prevaziđem samo pomoću zapisivanja svojih osećanja i misli i da ne dozvoljavam sebi da guram stvari pod tepih. Tokom pisanja automatski je došlo i do ilustrovanja, tako je sve i počelo. Postepeno sam shvatala koliko mi to pomaže, i kako iz nekih ružnih situacija opet može da se izvuče zanimljiva i simpatična ilustracija koja će da me pokrene da nastavim dalje.

Ljubav prema sebi, briga o svom mentalnom zdravlju u svakom smislu te reči nažalost nije nešto čemu nas uče u školama. Uglavnom se misli da je ljubav prema sebi, briga o sebi, nešto što se podrazumeva, (ili se to pak meša sa sebičnošću) a ipak naša uverenja nisu baš uvek u skladu sa tim. Zbog čega je toliko važno da (na)učimo da volimo sebe i kako da sebi u tom procesu pomognemo?

– Važno je jer to ima dalji uticaj na ceo naš život, na to kako gledamo na stvari, koji nam je fokus, utiče na naše odnose, na to čemu težimo. Sve počinje od nas i našeg stava prema sebi. Prihvatanjem svojih mana i radom na istim, možemo samo da primetimo kako sve kreće da funkcioniše na bolje. Najbolji način, iz mog iskustva, da pomognemo jeste da budemo potpuno iskreni prema sebi. Jednostavno da sagledamo stvari onakve kakve stvarno jesu, da ne stavljamo povez preko očiju i da ne svaljujemo krivicu uvek na druge. Meni je pomagao iskren razgovor sa sobom, ispred ogledala dok gledam sebe u oči. Nekad to bude bolno, nekad umirujuće iskustvo, ali smatram ga veoma važnim delom na putu ka ljubavi prema sebi. Suočavanje sa sobom. Ova vrsta ljubavi se ne dešava preko noći, na njoj se radi celog života, kroz razne situacije. Što sam starija, zrelija, postajem i svesnija koliko je zapravo važno i koliko je šteta što se to ne uči tokom školovanja. Svi imamo dane kada nismo zadovoljni da li izgledom, da li poslom, da li nečim što smo uradili ili rekli, ali dokle god smo spremni da to prihvatimo, da ne dopustimo da nas poljulja i iskreno, uporno radimo na tome, napredovaćemo.

Svaka tvoja ilustracija sadrži poruku koju bi trebalo da uputimo sebi samima kada brinemo, kada sumnjamo u sebe ili nismo sigurni u neku odluku, kada želimo da uradimo nešto važno za svoje okruženje, itd. Ispod svake uvek se potrudiš da i svojim tekstom ulepšaš nečiji trenutak i dan. Koliko veruješ u to da (globalne) promene koje svi priželjkujemo zapravo pokreće svako od nas pojedinačno i šta je ono što svako od nas može učiniti svakog dana kako bi video promenu kakvu priželjkuje, bilo u svom mikrokosmosu, okruženju ili svetu?

– Verujem, jer ako ja uspem da utičem i ulepšam dan bar jednoj osobi, a ta osoba isto tako ulepša dan nekome iz svoje okoline i to krene lančano, to je veliki uspeh. Sve mora da krene negde, zašto ne bi baš od nas? Što je pristup iskreniji, pozitivna promena ima veće mogućnosti. Najjednostavnije što svako od nas može da uradi to je da obraća pažnju na prirodu, na ljude oko sebe, na ljude koje ne poznaje u autobusu. Stvarno mislim da je najbolje početi od malih gestova, osmeh, cvet ili ono čuveno hvala i izvini. Nismo ni svesni koliko ove sitnice menjaju tok dana, ne samo nama nego i u okruženju, pogotovu čovečuljcima koji tek treba da odrastu, a ugledaju se na nas. Smatram da se ni naši mikrokosmosi ni svet ne menjaju tek tako, potrebno je vreme i potrebno je da svako od nas počne od sebe, kad svi krenemo da se budimo sa pozitivnim mislima i da se radujemo novom danu, ova planeta biće divno mesto za život.

Jedna od tvojih ilustracija nosi poruku “Radi šta te plaši”. Šta je ono što si ti uradila kako bi izazila iz svojih sigurnih zona i koliko si danas zahvalna (sebi) zbog toga?

– Neko sam ko se lako navikava na neki režim i teško izlazi iz istog, to je nešto na čemu radim pa su se samim tim dešavale situacije da moram sebe da trgnem i kažem ,, Uradi to čak i ako te plaši, dobro je za tebe’’. Tako su nastajale i pauze na mom profilu nekad i po mesec dana iz nekog straha od osude, neuspeha. Dugo mi je trebalo da ga savladam, još uvek ume da se provuče ali ga sada lakše porazim. Napokon, kad sam odlučila da to prevaziđem, divne stvari su krenule da se dešavaju. Počela sam redovnije da crtam, kačim, ljudi su krenuli da dolaze u većem broju, počele su da mi stižu predivne poruke podrške koje jako cenim. Naravno, u životu se susrećemo sa raznim strahovima, neki nas muče samo dok razmišljamo o njima, a neki su umeli da me parališu da nemam snage da izađem iz kreveta. Povodom toga nastala je i ta ilustracija kao podsetnik meni i svima koji je vide da nas strah nekad sputava, ali kada ga prevaziđemo vrata se sama otvaraju.

Šta je ono što bi svako od nas trebalo da (u)radi samo za sebe?

– Pre svega, da prati svoje snove, to je odgovor šta u životu treba da uradimo za sebe. Ne treba da dopuštamo da nam se iko meša, ma ko god to bio. Naš život je samo naš. Što se tiče svakodnevnog života, smatram da je jako bitno da odvojimo nekoliko sati bar jednom nedeljno za sebe, da li to znači da se posvetimo svom hobiju, da napravimo sebi kupku ili gledamo film, to zavisi od osobe do osobe i do toga šta nam je najpotrebnije u tom momentu. Potrebno je da svako od nas u ovo ludo, ubrzano vreme samo zaustavi sve obaveze i posveti se svojim potrebama. Ja konkretno najviše uživam da sebi napravim čaj, ušuškam se u krevet i pustim neku seriju, ako su tu i kokice, pa to je onda prava milina. Tako najlakše napunim baterije i budem spremna za naporne dane.

Mnoge tvoje ilustracije, pored toga što su svakodnevna inspiracija i motivacija za pronalaženje svega onoga dobrog što već postoji u nama, odnose se naravno i na brojne aktuelne društvene probleme. Koliko je važno da svi zajedno budemo angažovani u borbi za ravnopravnije društvo?

– Smatram da je jako važno, pa čak i ako nemamo snage da se potpuno angažujemo da bar budemo upućeni, jer se tiče svih nas. Nikad nisam volela da namećem ljudima za šta treba da se bore i šta je pravilno, svako ima pravo na svoj izbor. Iz tog razloga kako je moj profil krenuo da se širi, osećam sve veću potrebu da bar dajem ljudima izvor gde mogu da se informišu i na kraju sami odluče koliko žele ili ne žele da učestvuju u tome. Društvenih problema trenutno ima puno, mislim da je važno dati prostor svakom od njih, neki su vrlo teški da se podnesu i prihvate i ja to razumem. Svakako, držim se toga da ništa ne treba da se gura pod tepih i da sve kad tad treba da izađe na videlo u pravom svetlu. Ravnopravno društvo je bitan stepenik ka boljem životu za sve nas.

Praznici nas podsećaju na ono dečje što svi čuvamo u sebi, samo su neki to iz različitih razloga potisnuli, a to je mašta. O čemu ti maštaš ovih dana? I koja je to promena koju bi volela da vidiš u svom okruženju u 2022-oj i narednim godinama?

– Moja mašta je uvek uključena i to je nešto što volim kod sebe. Trenutno maštam o nekoj mojoj viziji idealnog života, gde ima mesta za sve i ja imam snage za sve. Umetnost, prijatelje, ljubav, porodicu, posao, putovanja i tome i težim. Promena kojoj se iskreno nadam je donekle već i počela i nadam se da neće da stane. To je da ljudi postanu svesniji sebe, toga koliko je lepo što smo svi različiti, koliko ovaj svet ima mogućnosti i mesta za sve nas, koliko je lakše razgovorom rešiti sve i koliko je bitno poštovati sve što nas okružuje, a pod tim podrazumevam i ljude i prirodu i životinje.

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*