Podkast scena postala je vremenom prostor za ono što nam često nedostaje – iskrenost, dubinu i razumevanje. Upravo takav prostor već godinama gradi Dolores Milošev Erdeg kroz svoj autorski podkast „Zdrava priča sa Dolores“, u kojem se, bez zadrške i bez suvišnih formi, otvaraju teme odrastanja, porodičnih obrazaca, ličnih izbora i tihih borbi koje oblikuju naše živote.
Iza ovog projekta stoji višegodišnje medijsko iskustvo, ali i hrabra odluka da se napusti sigurno i zakorači u potpuno autentičan izraz. Kroz razgovore sa sagovornicima, Dolores ne traži brze odgovore, već dublje razumevanje- kako prošlost utiče na naše sadašnje izbore i koliko prostora za slobodu zaista imamo, naročito kada je reč o ženama u našem društvu.
U razgovoru koji sledi govorimo o nastanku „Zdrave priče“, o nasleđenim obrascima koji nas oblikuju, o glasu žena koji još uvek traži svoj puni izraz, ali i o snazi umetnosti i čitanja kao alatima lične i kolektivne promene.
Imala si višegodišnje iskustvo u medijima, ali si se u jednom trenutku odvažila da kreiraš „Zdravu priču sa Dolores“ . Kako je nastala ideja za ovaj podkast?
Ideja datira još od 2014, nakon višegodišnjeg rada na Radio-televiziji Vojvodine. Dobila sam priliku da budem deo ekranizovanja tada najpopularnije Fejsbuk stranice „Više od života“. Pokretali su svoju televiziju i dali su mi autorski projekat. Sećam se da sam u par minuta izgovorila kompletnu ideju i radila sam je naredne tri godine. Kada se udahne malo slobode, odmah se mašta o tome kako biti potpuno slobodan.
Podkast format me je privukao još 2018. Svidela mi se forma koja je „oprana“ od formalnosti koje televizija nosi sa sobom. Kako se moj muž profesionalno godinama bavi video produkcijom, zajedno smo doneli radikalne odluke po pitanju sopstvenih karijera: prodali smo sve što smo imali, digli nekoliko kredita, kupili opremu i krenuli u proces kojem sada svedočite.
Kroz svoj podkast baviš se odrastanjem, detinjstvom i načinom na koji isto utiče na kasniji emotivni, profesionalni i uopšte životni put tvojih sagovornika. Koliko porodični modeli u Srbiji, prema tvom mišljenju, utiču na to koliko će žena kasnije biti slobodna u izražavanju?
Porodični modeli u Srbiji i dalje su snažno obojeni patrijarhalnim obrascima, čak i onda kada se na površini čini da se stvari menjaju. To ne znači da svaka porodica funkcioniše po istom principu, ali znači da je dominantna klima, ono što deca gledaju u komšiluku, u školi, u široj porodici i dalje vrlo jasna. Čak i kada pojedinačne porodice neguju ravnopravnost, čim se malo podigne antena ka spolja, postaje vidljivo koliko je otpor prema promeni duboko ukorenjen.
Prošao je 8. mart, a ja sam ga provela na Fruškoj gori sa familijom. Za jednim drvenim stolom spontano smo se upoznali sa jednom Ivankom, pitala me je: „Šta ti misliš, sine, da li je u redu da prodam mali stan na Novom naselju i kupim kuću na selu? Teskoba mi je u malom prostoru, a cela familija govori da moram da budem blizu dece, da im se nađem. A ja sam tamo po ceo dan umorna i tužna. Želim svoje dvorište.“
U očima joj vidim da je potpuno sama na toj strani. Rekla sam joj da bi možda bilo korisno da razmisli samo o sopstvenim željama, gde joj sada srce i duša idu. Na to je odgovorila: „Niko mi nikad to nije rekao. Govore da moram da ostanem na usluzi svima. Kao i sve žene oko mene, a muški uvek urade kako oni hoće.“
Bio je to sunčani 8. mart 2026.
Na svakom koraku susrećemo snažne patrijarhalne obrasce koji, kao voda, uvek nađu put. Mi smo plodno tlo za takav sistem: ne bunimo se dovoljno i kao društvo i dalje mislimo da nam feminizam „nije baš neophodan“, dok borbu za ženska prava često proglašavamo radikalnom. A žene zapravo žele isto ono što muškarci imaju oduvek: slobodu, moć odlučivanja o sopstvenom životu i telu.
Da li misliš da se devojčice od malena uče da budu „tiše“, „kulturnije“, „manje zahtevne“ i kako se to kasnije odražava na društvo u celini?
Primećujem to stalno: dečaci na igralištu retko bivaju utišani. Naprotiv, njihova glasnost se tumači kao nešto prirodno, očekivano, gotovo poželjno. „Pa to su ti dečaci, oni tako.“ I to nije bezazlena rečenica. To je poruka koju čuju i oni sami. Od svih i svuda. A deca su bukvalisti: ako im ceo svet govori da su „pravi dečaci“ onda kada su glasni, divlji, neobuzdani, oni će se truditi da to i budu.
S druge strane, ne postoji društvena rečenica koja kaže: „Prava si devojčica kada si glasna i kada se buniš.“ Devojčice se mnogo češće koriguju: „tiše“, „kulturnije“, „nemoj da smetaš“. I tako se vrlo rano napravi razlika u tome ko ima pravo na prostor, a ko treba da ga smanji.
Posledice toga vidimo kasnije, u mnogo ozbiljnijim okvirima. To je onaj famozni efekat staklenog plafona– nevidljiva, ali vrlo čvrsta barijera koja ženama ograničava napredovanje, ne zato što nemaju sposobnosti, već zato što su od malena učene da ne zauzimaju previše mesta, dok muškarcima koji su na pozicijama moći sa patrijarhatom u svom dnk to vrlo odgovara. A kada malo zaronimo u istoriju feminizma, postane jasno da taj plafon nije metafora, već realnost koju generacije žena moraju i dalje da probijaju.
U poslednje vreme u podkastu se u velikoj meri govori o umetnosti i čitanju. Da li čitanje može biti alat za osnaživanje devojčica i tinejdžerki?
Tužan je bio ton u epizodi “Književnost za decu” što nismo mogli da se setimo bajki u kojima su glavne junakinje sve žene, tj. družina devojčica. A znamo koliko je važno da se deca poistovećuju sa likovima koje čitaju, to je njihov prvi model sveta.
Dugo su devojčice imale samo jednu poziciju: da gledaju, da se dive, da prate glavnog junaka, to su radile i one same i ženski likovi u bajkama. On je taj koji nosi priču, on je cilj, on je avantura. Srećom, to se menja. Sve je više knjiga u kojima su devojčice te koje vode radnju, donose odluke, greše, uče, preuzimaju rizik.
Kako umetnost može promeniti način na koji društvo doživljava ženski glas?
Umetnost je oduvek bila prostor u kojem se mrak izvlači na svetlo, bez ulepšavanja, ali u okruženju koje je dovoljno sigurno da možemo da ga pogledamo pravo u oči. Ona ima tu privilegiju da „čačne“ tamo gde boli, a da pritom nikoga direktno ne povredi. Meni su, recimo, predstave poput Prima facie bile upravo to: okidač za najdublje razgovore među prijateljima, one koje inače ne bismo započeli.
O kojim temama misliš da bi žene na ovim prostorima trebalo glasnije da govore?
Sve što nas muči, o tome treba da govorimo. Bez ideje da postoji „važnija“ ili „manje važna“ tema. Možda bi jedino vredelo otvoriti stručnu raspravu o tome kako da taj glas zaista stigne do onih kojima je namenjen, jer tu često nastaje jaz.
Ali realnost je da smo u takvoj poziciji da čak i stvari koje bi trebalo da se podrazumevaju, ne podrazumevaju se. Potrebna nam je azbuka problema žena na ovim prostorima i svako slovo da dobije pažnju. Možda čak i veliki segment na časovima istorije u osnovnoj školi.
Koliku slobodu podkast forma daje autorima i šta je, za tebe, ako bi morala da izdvojiš, najvažnija poruka koju si svojim podkastom do sada prenela na slušaoce i gledaoce?
Podkast je popunio deo medijskog prostora koji je godinama bio prazan: prostor u kojem autori mogu da budu istinski svoji, bez formalnosti i bez potrebe da se uklope u televizijske obrasce. To je format u kojem se vidi autentična radoznalost, a publika to prepoznaje i vraća poverenjem. Srušile su se mnoge „nužnosti“ koje su ranije sputavale, i izgleda da ljudima prija taj prirodniji, neposredniji ton.
Ako bih morala da izdvojim jednu poruku koju sam do sada prenela, onda je to osećaj da niko nije sam u onome što ga muči. Kroz različite teme pokušavam da otvorim prostor za dublje razumevanje, da se vidi više od kratkih formata i brzih zaključaka, i da zajedno povratimo naviku pažnje, onu koja nam je, zbog tempa i trendova, ozbiljno oslabila. Najvažnije mi je da nastavim da donosim Zdrave priče koje se oslanjaju na psihologiju odrastanja, u želji da zajedno istražujemo te zajedničke tačke sazrevanja, uprkos narativu da smo „svi toliko različiti“. U stvarnosti, mnogo smo sličniji nego što mislimo.
Leave a Reply