Danijel Babić je možda i najpopularniji i najprepoznatljiviji novosadski slikar u širim, ali i u lokalnim okvirima. Jarke plohe pune boja, intrigantne žene, strip izraz sa reminescencijama na Haringa i Liehtensteinna, ali i svet snova, maštanja i polu-noćnih mora, njegov su zaštitni znak. Najveći broj ljudi koje smo pitali “čiju biste sliku želeli na zidu stana ili kafea od lokalnih autora?”, odgovarali su – Babića! Kako je došao do svog izraza i kako šira javnost reaguje, pričamo sa njim!
Kod tebe se nekako vidi na prvi pogled da postoji snažan uticaj strip-arta i pop-arta na tvoja dela. Mnogi te upoređuju sa Royem Liechtensteinom. Koliko tu ima poveznica i istine?
Da, strip je snažno uticao na mene tokom odrastanja. I otuda je prisutna snažna crna linija u većini radova. Mada je u poslednje vreme napuštam kada je u pitanju istraživanje sa šablonima, sprejevima, mesh banerima, PVC materijalima ili je u pitanju oslikavanje raznoraznih predmeta. Sama ideja i materijal sa kojom se radi diktira način obrade i pristup. Do sada me nisu poredili sa Liechtensteinom (ili meni nije direktno rečeno), mada, svakako da postoje radovi (sa motivima devojaka) koji negde mogu podsetiti na njega. Bilo je poređenja sa Keithom Haringom, ali mislim, da osim jake konturne linije i plakatskog načina upotrebe boje, sličnost sa ta dva autora završava. Tokom studija više je uticao crtež i stil Egona Schielea, koga sam i otkrio pre Haringa i Liechtensteina.
Bio bi dobar strip-autor. Da li si ikada pomislio da budeš Zoran Janjetov 2.0? Makar u inostranstvu?
Ne znam koliko bi bio dobar kao strip autor. Svakako da smo kao klinci u srednjoj dizajnerskoj školi maštali o crtanju stripova, ali mene je svet slikarstva povukao na drugu stranu. U stvari, to su i različiti načini razmišljanja. Nisam nikada poželeo da budem neko drugi. Ostati dosledan sebi je prioritet koga se još uvek držim. Na ovim. našim prostorima, postoji veliki broj neverovatno talentovanih strip autora, koji svi rade za Francuze, Špance, Italijane ili Amerikance jer se ovde ne može od toga živeti. I pri tome su naši kulturni ambasadori.
Na neki način, ti si neoekspresionista, neofovista? Toliko boja! Otkud toliko boja na tvojim platnima?
Na to pitanje nije lako dati odgovor. To je za mene najprirodnija, moguća stvar. Zašto sam upotrebio ovu ili onu boju na određenoj particiji na slici je, pretpostavljam, stvar karaktera i odraz moje ličnosti. Ponekada motiv na slici zahteva upotrebu određene boje, ali je mahom, to stvar ličnog osečanja, raspoloženja u tom trenutku ili rezultat promišljanja tokom rešavanja likovnog problema.
Koliko sebe smatraš delom undergrounda?
Ne vidim sebe delom nijedne scene. Underground postoji kao antipod svakoj pojavi u društvu, ali ja nikada nisam imao potrebu da se sam stavljam u određene kategorije. Sve što sam oduvek radio je izrada slika najbolje što sam mogao u tom trenutku.
S obzirom koliko su tvoje slike komunikativne, čudi me da nisi milioner. Slike su jako wall-friendly, bilo da su slike na kućnom unutrašnjem zidu ili na spoljnom zidu. Može li se živeti od slikarstva u Srbiji i regiji, ako tako dobro komuniciraš sa publikom?
Većina ljudi u ovoj zemlji i regiji živi ispod nivoa kojeg bi mogli imati, pa se to reflektuje i do polja umetnosti. Nije lako, ali nekako se stvari dogode. Sa time da je situacija sa koronom ozbiljno uzdrmala društvo i učinila stvari još težima.
Rekao si da je na tebe uticao Bukovski, pa da su tvoja platna na neki način, “produžetak” dela ovog starog mahera. U kojoj meri je uticao na tvoj likovni izraz, budući da je pisac?
Bukowski je učinio da se lakše oslobodim stega i umetnost počnem sagledavati van naučenih i postavljenih normi. A to je najviše što možeš učiniti za drugu osobu. Bavljenje slikarstvom nije puko nabacivanje boje na površinu. To je, pre svega, misaoni proces.
Tvoje “femmes fatales” su neka posebna devojka ili devojke iz stvarnosti ili tvoje prošlosti?
Te žene su izmišljene, izmaštane, ali je sasvim sigurno da imaju uporište u stvarnosti, kao uostalom i sve što mi se događa u životu. Filtriram stvari i pokušavam ih prikazati na jednostavan način.
I na kraju, gde ide stvaralaštvo Danijela Babića, kao perjanice novosadskog slikarstva, u vreme korone, u Evropskom gradu kulture? Koliko nedaće sprečavaju, a mogućnosti povećavaju šanse za uspeh?
Nisam siguran za tu perjanicu, ali nastavljam sa radom kao i pre. Značajno nije se promenilo puno toga jer sam oduvek bio sklon osamljivanju. Preispitujem pojam smrti i simbolički motiv lobanje. Priča se razvija i moguče je da će nastati neke zanimljive stvari. Pretpostavljam da će mnogi pomisliti kako je celokupna situacija uticala na temu, ali nije uopšte. Odavno se, u podvesti, krčkaju pitanja života, smrti i smisla. Sazreo je trenutak da upotrebim lobanju, a da ne deluje banalno…barem se nadam.
Autor: Žikica Milošević
Be the first to comment