Andrea Boroš je prepoznaljiva po svojim poigravanjima dizajnom, slovima, ilustracijama, i u poslednje vreme, jednoj posve originalnoj formi – digitalnim kolažima. Ako volite žurku na kojoj se ekipa iz Montija Pajtona predvođena Terijem Gilijamom sreće sa veselim Hjeronimusom Bošom i zajedno se kupaju u jezeru boja, onda će Andrea biti vaš omiljeni umetnik!
Prva i najvažnija asocijacija koju imamo na Andreu Boroš je dizajn. Kao mlada dizajnerka pokupila si priznanja i dobila neke vrlo važne poslove. Reci nam više o karijeri, koja nije duga ali je već zavidna?
Zanimljivo je to što sam oduvek želela da prva asocijacija na Andreu Boroš bude ilustracija, ali ne žalim se ni što je ovako. Grafički dizajn je za mene oduvek bio polje eksperimenta, mesto na kom sam najviše uspela da oblikujem svoj umetnički izraz. Smatram da sam se oduvek mnogo cimala i mnogo radila, ulagala vreme, živela danima za računarom, ali se istovremeno i mnogo zabavljala radeći na raznim projektima, od ličnih do poslovnih, sve u svemu, uživala što sam uspela da pronađem svoje mesto pod suncem – tamo gde sam to i želela. Bilo je tu raznih ljudi sa kojima sam radila i sarađivala, od agencija preko klijenata, domaćih i stranih, raznih muzičara, DJ-eva, lejbela, preko raznih projekata za manje biznise, do mog omiljenog projekta zauvek koji se zove – Collage Lab/digitalni kolaži koji nastaju na polju mog ličnog izraza. To je jedini projekat kom ću ovde pomenuti ime zato što ga ujedno smatram i najbitnijim.
Ko su ti bili uzori kada je u pitanju grafički dizajn?
Kada govorimo o uzorima, bilo je tu raznih faza, ali ako bih morala da nabrojim baš one koje bih izdvojila u svakoj to bi definitivno bili Mirko Ilić i Stefan Sagmeister. Naravno, kao i većina dizajnera, uvek “padnem na dupe” – kada vidim dizajn iz perioda ruske avangarde i Bauhausa.
Zašto ne „rukom“ i ne fotoaparatom?
Pogrešno zapažanje! Radim dosta rukom, mnogi delovi u kolažima su delovi mojih crteža. Fotoaparat koristim samo da bih fotografisala te iste crtež i prebacila u digitalni oblik.
Sa 19 si rekla o sebi: „Moj svet je mešavina crvene, žute i zelene, melodije Tiersenovih kompozicija i haosa iz kog ne želim da izađem.“ Važi li to i sad?
Mislim da sam se mnogo promenila od svoje 19-te godine (ja zaista čvrsto verujem da smo mi kao vrsta vrlo skloni drastičnim transformacijama u toku života). Sada bih pre rekla da je moj svet plav, prozračniji i da dublje dišem. Sigurno važe neki aspekti ove rečenice, naročito deo moje ličnosti koji podrazumeva plivanje u haosu, ali bih rekla da je i taj haos sada zdraviji i smisleniji.
Jednom si napisala „ko ne voli fontove/tipografiju, ne voli ni ljude“. To mi se jako svidelo. Kolika je tvoja vezanost za slova (i ja ih jako volim), fontove, i uopšte, poigravanje njima?
Ova misao proizilazi iz toga što smatram da je ovo genijalan prostor za igru, pre svega zato što svako slovo ima svoju ličnu prirodu i karakter. Svaka tipografija je drugačija u odnosu na neku drugu, priča sopstvenim jezikom i priča svoju priču. Od fontova preko ručno pisane tipografije, leteringa, kinetičke tipografije, sve mi je strava, i svime bih se bavila i u istraživačkom i u izrađivačkom smislu. Kako ne voleti nešto sa toliko mnogo karaktera.
Da li plakat najkomercijalnija umetnost današnjice, a kad kažem „današnjice“, mislim na period od Tuluz-Lotrekai sovjetskih plakata pa do… Exita i koncerata, bilborda…? Da li plakat kao najmanje hermetična vizuelna formaumetnosti još uvek ima tu sposobnost da „igra“ na sredokraći između onog što je umetnik hteo, onog što je naručilac hteo,i onoga što bi konzument umetnosti želeo da vidi? I Leonardo i Mikelanđelo su radili u tim okvirima, a danas se čini kao da se ili podilazi jednom ili drugom ili trećem, ili da se prosto rečeno, publika zatrpava ličnim doživljajima koji nemaju puno veze i kontakta sa publikom, ili da se publici jeftino podilazi?
Rekla bih da je plakat i dalje jedna dosta slobodna forma, naravno, kao i u svemu, publici se često jeftino podilazi na mnogo načina, i ovo je samo jedan od njih, ali svakako ima i mnoštvo primera koji govore suprotno.
Ili je ambalaža i primenjeni dizajn najkomercijalniji? Koliko nas boljima čini lepa ambalaža, koja nam se urezuje u sećanje svaki dan? Koji je tvoj omiljeni tuđ dizajn, a koji je tvoj omiljeni tvoj dizajn? Šta bi volela da postigneš svojim izrazom?
Nisam sigurna da možemo za nešto konkretno reći – e, ovo je sigurno najkomerciјalnija umetnost današnjice. Verujem da u svakom obliku grafičkog dizajna postoje komercijalniji i alternativniji način razmišljanja i pristup izradi određenog proizvoda. Ne znam, da li bi svet bio bolje mesto ili lošije da se ne dizajnira u ovoj meri, pitanje je koje svako od nas može sebi da postavi. Ako mene pitaš, sigurna sam da me lepo dizajnirani proizvodi čine boljom osobom (ali to sam samo ja). Što se tiče omiljenih dela – ne volim da izgovaram stvari poput ovo nešto mi je omiljeno, zato što se to vrlo često menja, updejtuje, nemam konkretan odgovor na ovo pitanje, ni što se tiče tuđih, ni što se tiče mojih radova. Volela bih da u svakom momentu postignem kvalitet, i da vremenom dođem do momenta u kom ću da dizajniram samo svoje proizvode, beskompromisno.
I tvoja nova „inkarnacija“ je digitalna. U pitanju su digitalni kolaži po kojima si postala prepoznatljiva. Zašto kolaž?
Ranije, pre kolaža, mnogo sam više crtala i slikala, olovka i akril su mi bili primarni medij. Volela sam da kombinujem analognu izradu i da je prenosim u digitalni oblik. Nažalost, vremenom, što sam imala više posla za klijente, to je više ispaštalo moje lično stvaralaštvo. Verovatno će većina ljudi koji se bave kreativnim radom reći da su imali sličnu ili istu fazu. U tom periodu sam postajala sve više nesrećna, zato što prosto nisam imala vremena da se posvetim svom radu. Tada sam radila dosta ilustracija za klub Tunel i njihove eventove, i nekako se kolaž potpuno spontano desio u izradi ilustracija za njih, prvo analogni, potom digitalni. Brzina izrade, a nova vrsta izražavanja, i pronalazak nečeg vrlo dinamičnog i dosta spontanog u samom procesu rada, za mene su tada bio ”lifesaver” i ”game changer”.
Tvoji kolaži imaju nekakvu „pajtonovsku“ i „bošovsku“ notu, a istovremeno su puni boja i nekako neoekspresionistički?
Ovaj opis je savršeno prikladan, tako da ništa ne bih dodala.
Kuda dalje može opojnim putem umetnosti da nas vodi devojka koja se zove, tačnije preziva, po opojnom napitku – vinu?
Svakako bih sada posle 3 godine rada na kolažima volela malo da se vratim slikanju, i zapravo je jedan od planova da kompozicije koje trenutno radim u kolažima, probam da slikam u ulju, mada za početak bih bila zadovoljna da to bude i akril. Imam par ličnih projekata koji su trenutno u procesu oblikovanja, nadam se da će do kraja godine izaći i prvi predmeti koji su vezani za trenutne planove, najkasnije početkom 2021. Tako da, gledamo se još.
Autor: Žikica Milošević
Be the first to comment