Iako specifična i za svakoga od nas na neki način izazovna i teška, godina na izmaku donela je pregršt lepih dešavanja na polju umetnosti i kulture, otvorila nam neke sasvim nove horizonte, ali i pokazala da se umetnošću i te kako možemo lečiti. Nemoguće je u okviru jednog teksta uvrstiti sva najznačajnija dešavanja koja su stala u prethodnih dvanaest meseci, pa sam odlučila da tekst bude usmeren na sve ono što je meni privuklo posebnu pažnju,a za šta verujem da je dobra preporuka za svakoga ko želi da se prepusti svetu umetnosti i dozvoli mu da ga inspiriše, motiviše, ali i isceli.
Književnost
U pogledu književnosti nemoguće je ne istaći apsolutnu dominaciju Francuske, ne samo zbog toga što je ova zemlja bila počasni gost Međunarodnog Sajma knjiga u Beogradu, već i zbog novih prevoda koji nam stižu iz “Štrika” (pre svega, Ani Erno), kao i sjajnog gostovanja francuske književnice Kamij Lorans sa kojom sam imala čast da uradim intervju za julsko izdanje magazina “Elle”. S tim u vezi, topla preporuka za sve romane Kamij Lorans, ali bih svakako istakla roman “Žensko” koji je izašao u izdanju Akademske knjige i “Filip”, koji je prošle godine objavila izdavačka kuća “Vaganar”.
U okviru Međunarodnog Sajma knjiga, našu prestonicu posetio je Erik-Emanuel Šmit čiju knjigu “Drugi život Adolfa H.” jedva čekam da pročitam i da vam ovde prenesem prve utiske. Pored ove knjige koju je ove godine objavio “Cilio”, preporučujem da pogledate predstavu “Da krenemo ispočetka” u Madlenianumu, pisanu upravo po drami Erika-Emanuela Šmita.
Kada je reč o domaćoj književnosti, istaklo se pregršt novih pesničkih zbirki, kao i sjajnih debitantskih romana zbog čega sam izuzetno srećna. Ipak, za sada izdvajam samo neke koji su mi privukli pažnju na prvi pogled, a kada sam zakoračila u otkrivanje njihovog sadržaja, bila sam veoma prijatno iznenađena. Nisu izašli ovim redom, ali moram pre svega da istaknem debitanski roman Ljubice Kubure, reč je o knjizi “Epitaf za glumca”. Kada bih morala da predstavim ovo delo u samo nekoliko reči, rekla bih vam da je u pitanju priča uz koju ćete se od srca smejati i plakati, a na čijem kraju ćete osetiti potrebu da krenete u potragu za nekom sopstvenom istinom. U svom romanu Ljubica piše: “Svaki glumac je tašt, ali svaki čovek je iznad svega nesiguran”, a ja joj se poput mnogih divim što je bez straha pred čitaoca iznela i neke lične ranjivosti i nesigurnosti jer je za umetnost, kao i za ljubav, nesumnjivo potrebno i malo hrabrosti. U svetu u kom svi neminovno nosimo različite maske, nekada se čini da je književnost ono poslednje ostrvce gde ćemo naći istinsku, ali nikako patetičnu ogoljenost pred svetom.
Čitajući knjigu “Elegija o beloj devojčici” , naslovljenu po prvoj objavljenoj priči Ksenije Atanasijević, prve žene koja je postala doktor nauka i prve žene docenta u Kraljevini SHS, prepoznavala sam deliće priča mnogih savremenih žena za koje znam ili koje poznajem, osećajući na trenutke tako živo njihove sumnje, strahove, nedoumice i razočaranja pod naletom iznenadnog shvatanja da je put ka dokazivanju njihovih istina i prikazivanju (svetu) njihovih autentičnosti, neretko borba sa vetrenjačama. Ksenijin nesalomivi duh koji je stoički izdržao palanačka nagađanja, tračarenja i spletkarenja, sumnje u njeno znanje, kazne zbog političke i životne ideologije koju je sledila, putokaz je devojčicama u nama da sebi damo više dozvola, a ne zabrana da budemo i ponosno prikazujemo svaki deo svog bića, onoga što suštinski jesmo.
Upečatljivi likovi u čije nas sudbine Mirjana Bobić Mojsilović suptilno uvlači u nežnom, savremenom romanu “Sazvežđe svitaca” , podsećaju na svakoga od nas danas, makar u nekom trenutku naših života, a i svaki od njenih šest glavnih junaka živi pomalo u svakome od nas. Svi su toliko višeslojni: nežni, ranjivi, nekad nepromišljeni i brzopleti, tužni, usamljeni, katkad frustrirani i nezadovoljni, bez razumevanja da bi im za sreću trebalo tako malo, a neretko neodlučni baš kada im je ona na dohvat ruke. Ono što im je zajedničko, kao svima nama u ovom svetu, jeste da su usamljeni i gladni one istinske povezanosti sa drugim bićem. Ono što im je takođe zajedničko jeste da su dobri ljudi, samo nekima od njih to još uvek niko nije rekao. A kada im kaže, saznaće da svako zaslužuje barem jednu dobru rečenicu.
Ovom spisku dodajem “Knjigu za Maju” Marka Tomaša, poslednji roman koji sam pročitala u godini koju ispraćamo. Ovo je tako knjiga za svakoga od nas i o svakome od nas. Onima koji se vrtimo u začaranom životnom krugu sačinjenom od bezbroj ponavljanja. Jedino što odudara od svakodevice mogu biti neodoljive pege na jednom licu i svetlucavost šljokica koja katkad razbija sivilo neminovnog kraja. Tomaš se sve vreme vešto poigrava sa pojmom duše. Ni u jednom trenutku patetičan, ipak često natera suze na oči. Ako u ovom trenutku nemate nekog zbog čijeg biste osmeha postali bolji i otputovali u neki njen/njegov Lisabon, dopustite ovoj knjizi da zagrli vašu takozvanu dušu. Kada osećamo da nigde ne pripadamo, nije se loše prisetiti da pripadamo sebi.
Jedna od mojih najvećih ovogodišnjih radosti svakako je zbornik “Tanane revolucije” u izdanju Kontrast izdavaštva i kompanije Jaffa. Osim toga što je moja najličnija pesma odabrana među 6000 pesama na temu ljubavi, ono što me čini posebno srećnom jeste što ljudi i dalje jednako vole da čitaju i pišu poeziju, pronalazeći, kao i ja, svoje utočište u njoj. Ovaj zbornik iznedrio je bezbroj sjajnih pesama, ali i novih pesnika čiji će glasovi tek odjeknuti u regionalnoj književnosti.
Izložbe
Izložba “Na putevima srpske umetnosti 1923-2023.: Od Konjovića do Marine Abramović” u novosadskom “Distriktu” definitivno je obeležila na najlepši mogući način ne samo jesen 2023., već i čitavu godinu. Ovo je sigurno najsveobuhvatnija izložba kada je reč o srpskoj umetnosti koju sam posetila, a ono što je specifičnost jeste da su sva dela izložena u okviru nje zapravo dela iz privatnih kolekcija koje javnost uglavnom nije imala priliku da vidi ranije.
U Narodnom muzeju u Beogradu godinu su svakako obeležile izložbe posvećene našim dvema velikim umetnicama , Beti Vukanović i Nadeždi Petrović. Iako otvorena u decembru 2022. izložba “Lučonoša jedne epohe: Beta Vukanović” bila je vrlo zapažena i posećena tokom januara i februara, kada su organizovana stručna vođenja koja su za temu imala kako Betin interesantan životni put, tako i sve faze njenog stvaralaštva putem kojih smo imali priliku da zavirimo u intimni svet ove umetnice specifičnog senzibiliteta koja je učinila mnogo za kulturu u našoj sredini, iako nije bila srpskog porekla. S druge strane, tu je i Nadežda Petrović, koja je na mnogo načina oblikovala nacionalni kulturni identitet. Naime, povodom značajnog jubileja, 150. godišnjice rođenja Nadežde Petrović, upriličena je izložba “Nadežda Petrović Modernost i nacija” u okviru koje su ljubiteljima umetnosti prikazana najznačajnija umetnička ostvarenja iz Nadeždinog bogatog stvaralačkog opusa.
Kulturu su u našu sredinu uvek donosili neki sjajni pojedinci, a svakako je jedna od njih Vesna Mandić, direktorka modne agencije “Fabrika”, zahvaljujući kojoj je, između ostalog, fantastična izložba “Italija je u modi”, nakon Seula, posetila naš Beograd. Etnografski muzej bio je tokom maja i juna 2023. domaćin izložbe autora i kustosa Stefana Dominela, na kojoj je predstavljeno više modnih komada i aksesoara najvećih italijanskih modnih kuća koje javnost do sada nije imala prilike da vidi, ili koje smo viđali na filmskim divama starog Holivuda.
Galerija Matice srpske na čelu sa upravnicom Tijanom Palkovljević Bugarski, i ove godine nam je priredila brojna iznenađenja. Izložba “Jedna sasvim (ne)obična srpsko-francuska veza: Olga Kešeljević i Mark Barbeza” rasvetljava život istoričarke umetnosti Olge Kešeljević i njenog supruga, koji je bio farmaceut, ali ljubitelj umetnosti i književnosti, vlasnik izdavačke kuće “L’Arbalete”, koja je objavila neka od najznačajnijih dela Žana Ženea, ali i brojnih francuskih autora tog vremena. Olga i Mark, iako ne kao umetnički stvaraoci, imali su veliki uticaj na umetnike sa kojima su se u Parizu družili, Ljubicom Cucom Sokić, Bogdanom Šuputom, Peđom Milosavljevićem…
U velikom stilu Galerija Matice srpske i završava ovu godinu, izložbama: “Pomorišac-Vasa Pomorišac” i Paja Jovanović i Gustav Klimt. Jedna epoha, dva umetnika, tri muzeja”. Ne znam za vas, ali mi sama pomisao na to da se slika Gustava Klimta nalazi u jednom domaćem muzeju budi posebnu vrstu uzbuđenja i potrebe da se ova izložba, na kojoj su izložene samo tri veoma vredne slike, poseti više puta.
Spomenula bih i dvoje savremenih umetnika koji su mi ove godine skrenuli pažnju na svoj rad. U pitanju su Uglješa Colić i Kristina Pirković. Sa radom Uglješe Colića upoznala sam se na izložbi “Srpske slikarke”, održanoj u maju ove godine u Kulturnoj stanici “Barka”, dok sam za Kristinu saznala zahvaljujući izložbi “Stvaranje čoveka”, održanoj u Kulturnoj stanici “Svilara”. Verujem da nas od njih tek očekuju sjajna dela i zato od srca preporučujem da pratite njihov rad. Napomenula bih da je Uglješa Colić takođe i osnivač i urednik jednog sjajnog magazina, reč je o časopisu “Umetnost pre svega” koji u Novom Sadu možete pronaći u knjižari “Zenit”.
Pozorište
Moram priznati da sam ovu godinu odvojila za gledanje nekih predstava koje nisam uspela da pogledam ranije, što zbog nedostatka vremena, što zbog činjenice da je uglavnom nemoguće doći do karata za iste, pa su se na toj listi našle “Noćna straža”, “Ljubavno pismo”, “Pristanak” (Atelje 212) i mnoge druge.
Ipak, kada je reč o premijerama, pogledala sam predstavu “Otac” Ateljea 212. Reč je o izuzetnom tekstu Florijana Zelera koji tematizuje jednu prilično stigmatizovanu bolest, kao i načine na koje se pojedinac koji se sa njom suočava nosi, kao i njegova okolina. Uloge oca i kćerke na scenu su maestralno doneli Voja Brajović i Hana Selimović. Ovo nije dramski komad koji će vas zabaviti, ali svakako jeste onaj posle kog nećete izaći isti i svakako vredan vaše pažnje.
Ne krijem da imam svoju omiljenu predstavu, a to je “Nana”, koja se nedavno na moju veliku radost, vratila na scenu Madlenianuma. Kada sam je drugi put pogledala, moram da priznam da je utisak bio nešto slabiji u odnosu na premijeru 2019., odnosno u januaru 2020. kada sam je gledala prvi put. Ono što je svakako dobro jeste da je jednako potresna i da nosi istu poruku, a da je i Tamara Aleksić ponovo pokazala svoj raskošni dar na sceni. Utisak je moguće bio slabiji jer su nedostajali Rada Đuričin i Vlasta Velisavljević, ali ako i sada pogledate “Nanu” garantujem da će vas dotaći priča Emila Zole koja je svevremena, nažalost i danas vrlo prepoznatljiva i primenjiva na naše društvo.
Moda
Prethodnih godina u okviru mode pisala bih uglavnom o manifestaciji Serbia Fashion Week na kojoj sam radila, i neizostavno, o Belgrade Fashion Week-u. Međutim, ovog puta bih iskoristila priliku da spomenem nešto što je možda prošlo “ispod radara”, a smatram da je veoma bitno za kulturu u godini za nama. Naime, po ugledu na Evropsku prestonicu kulture, ustanovljena je i Nacionalna prestonica kulture, a ovu laskavu titulu za 2023. godinu poneo je grad Čačak. Kao Gornjomilanovčanka, osećam i ovaj grad nekako svojim i ne krijem ponos što je jedna domaća modna kampanja prošla vrlo zapaženo. Naime, poznato je koliko volim domaće modne brendove, a P.S. Fashion obradovao nas je modnom revijom pod nazivom “Refleksija” inspirisanom likom i delom naših heroina: Nadežde Petrović, Milunke Savić, Isidore Sekulić, Ljubice Marić, Olge Jevrić, Milene Pavlović Barili i mnogih drugih. Ova limitirana kolekcija je čist dokaz mode kao primenjene umetnosti jer je svaka kreacija umetničko delo za sebe.
Film/Muzika/Podkast
Posle mnogo vremena, sa pažnjom i uživanjem gledala sam jedan muzički talent show. U pitanju je IDJ Show, a u ovoj sezoni ( od oktobra do pre nekoliko dana) zaista su se predstavili mladi ljudi koji pokazuju ono lepše lice naše zemlje i regiona. Ono što mi je posebno privuklo pažnju i držalo me nedeljama prikovanu za ekran jeste atmosfera koja se osetila: topla, prijateljska, ljudska, sve samo ne tipična takmičarska. Osim toga, kvalitetna muzika koju su izvodili tokom takmičenja a zatim i predstavili kao svoje debitantske pesme, tekstovi u kojima nema svega onoga što “savremeni zvuk” podrazumeva, ne mogu nas ostaviti ravnodišnim. Ostavljam vam linkove do svojih omiljenih nastupa, ali i preporučujem da odgledate sve od početka do kraja jer to sigurno neće biti uludo utrošeno vreme.
Ne bih mogla da izdvojim ni omiljeni ni najbolji film koji je izašao ove godine (ni jedan koji sam pogledala ove godine sasvim sigurno neću nikada nazvati omiljenim), ali onaj koji je izazvao najviše polemike definitivno je “Barbie” koji, šta god mislili o njemu, treba pogledati. Moj najdraži podkast, reč je o podkastu “Tampon zona” takođe je jednom prilikom za temu upravo imao ovaj film kao fenomen. Ujedno ih preporučujem. Takođe preporučujem svaku epizodu ovog podkasta, ali vam u nastavku ostavljam jednu od meni najdražih koja je snimana uživo u oktobru, u “Prostoru” u Novom Sadu.
Iako je izbor mogao da bude veći, verujem da će vas barem neka od navedenih preporuka inspirisati i pokrenuti na neke nove navike, rutine i ciljeve u godini koja nam predstoji. Zapravo, ovaj tekst je mnogo više namenjen tome nego pregledu najvažnijih kulturnih dešavanja.
Leave a Reply