Verujem da, ukoliko vas je ova tema zainteresovala, već ste čuli za sam pojam socijalne anksioznosti i znate dosta o tome. Ipak, želela sam da podelim lično iskustvo duboko verujući u to da mnogima od vas koji se osećaju nesigurno i loše zbog spoznaje da kod sebe prepoznaju ovu vrstu anksioznosti, kao i onima koji nekog takvog imaju u svom okruženju, a žele da mu pomognu, može služiti. Pre svega, jasno vam je jedno: niste sami. Gotovo svaka druga osoba danas pati od neke vrste anksioznosti, čak i više njih. I to je ono što vam postane jasno tek kada zaista počnete da komunicirate i družite se sa ljudima, što je, znam najbolje, za mnoge od nas vrlo teško: naime, započinjanje komunikacije kada se borimo sa ovom vrstom anksioznosti može biti pravi pakao. Ipak, naravno, kao i za sve drugo, rešenje postoji. Ali, hajdemo redom.
Moguće je da ste već guglali simptome socijalne anksioznosti i to na koje sve načine ona može nastati. Uglavnom je, kao što je slučaj i kod mene, reč o “miksu” razloga. Ali, često postoji i određeni okidač. U mom slučaju, mislim da se radi o nekoliko faktora. Naime, svoje detinjstvo pamtim kao prilično lepo: imala sam drugare iz komšiluka, izlazili smo napolje, igrali se, čak se i predškolskog sećam najlepše moguće i koliko pamtim, tada nisam bila ni stidljiva ni “introvertna”, kako su me kasnije neki percipirali. Trenutak kada počinje ova priča kod mene jeste početak osnovne škole. Ne sećam se konkretnog trenutka, ali u jednom momentu bila sam ono što nazivaju “autsajderom”: nisam imala nikoga ko bi želeo da se druži sa mnom, odmore sam vrlo često provodila sama, imala sam u prvom razredu jednu drugaricu koja je želela da sedi sa mnom, ali koju su takođe ostali vršnjaci odbacivali. Naravno, sve to učinilo je da se povučem još više u sebe i svedem komunikaciju na minimum. I naravno, sve to uticalo je negativno na moju sliku o sebi. Naime, kada se tako nešto dešava, vaš utisak kada ste dete jeste da se nikome ne dopadate i da se nikada nikome nećete svideti ni u buduće. Zato je “sigurica” ne isticati se previše, držati se nekako po strani i ćutati, zapravo, i ne truditi se da se bilo kome dopadnete. Osim toga, stvara se utisak da vas svi ljudi neprestano procenjuju: da gledaju šta ste obukli, kako hodate, na koji način gestikulirate i kao da jedva čekaju da čim progovorite, “ulove” neku grešku i izvrgnu vas ruglu. Naravno, kako povlačenje u sebe postaje veće, tako sve više postajete predmet ismevanja, te to postaje jedan začarani krug iz koga imate utisak da nikada nećete izaći. Ako imate ovakav osećaj, reč je o socijalnoj anksioznosti, a ne o stidljivosti ili introvertnosti (sve su to sasvim različiti pojmovi, ali doći ćemo i do toga).
Psihoterapijom i pisanjem poezije počela sam da osvešćujem sve ovo kod sebe. Ono što sam znala jeste da imam problem sa razgovorima koji nisu “jedan na jedan” (ponekad čak i takvim ukoliko nekoga tek upoznajem) , naravno sa govorom pred više ljudi, komunikacijom sa više ljudi istovremeno i generalno, svim onim situacijama gde postoji mogućnost da drugi procenjuju ko sam ja. Naravno, tokom osnovne škole nisam znala naziv za ovaj svoj “problem” i jedina taktika bila je da jednostavno čekam da sve prođe. Spomenula sam da postoji više faktora. Jedan od njih definitivno ima veze sa porodičnim okruženjem. Naime, kao i većina roditelja ili staratelja, ni moji se nisu “bavili sa mnom” na taj način, ne zbog toga što nisu želeli, već zbog toga što većina roditelja ni sami nikada ne osveste ovaj problem niti detektuju sve ovo kao problem, već upravo svoje dete jednostavno proglase “stidljivim”, što je zapravo potpuno pogrešno. Moji roditelji su razvedeni, mama je dosta radila, a vreme sam uglavnom provodila kod bake i deke koji su se naravno beskrajno trudili da mi ništa ne nedostaje, ali sa kojima nisam mogla da pričam o tome kako me vršnjaci izbegavaju i ismevaju. Da ne govorim o tome što 2000-tih pojma verbalnog nasilja otprilike nije bilo ni na mapi. Dakle, kao što rekoh, samo sam (sa)čekala da tih osam godina prođe, misleći o sebi da sam stidljiva, smotana i nedovoljno dobra. To što sam bila prilično dobar đak, dobijala nagrade na takmičenjima iz poezije, nažalost, nije uticalo previše na to da sliku o sebi popravim, jer svakom od nas slika o sebi uglavnom zavisi od međuljudskih odnosa koje imamo (iako bi zapravo trebalo da osvestimo svoju vrednost bez obzira na njih, ali tome nas nažalost, niko ne uči u školi).
Upisom u gimnaziju stvari su se donekle promenile. Ipak, tek je fakultet doneo osećaj da (ipak) vredim. U srednjoj školi definitivno je bila daleko bolja atmosfera nego u osnovnoj i iako ponovo nisam mogla da se pohvalim velikim brojem prijatelja (čime se iskreno ne mogu pohvaliti ni danas, ali ne samo zbog soc. anksioznosti) osećala sam se bolje i prihvaćenije. Svi moji talenti brzo su došli do izražaja i iako se i dalje nisam sasvim dobro snalazila u komunikaciji (osim onoj jedan na jedan), nekako je bilo jasno, pre svega meni, da postoje stvari u kojima jesam dovoljno dobra, čak izuzetno dobra ( nije da takvih stvari nije bilo u osnovnoj školi- pevala sam u horu, išla na novinarsku sekciju, pisala pesme i dobijala nagrade, ali u tom momentu ništa od toga nije bilo dovoljno da (po)verujem da sam sasvim dobra takva kakva jesam, već sam neprestano sebi tražila nedostatke) i to mi je dalo neku vrstu “vetra u leđa”. U drugoj godini gimnazije pohađala sam i časove glume u jednom dramskom studiju, snimali smo seriju za lokalnu televiziju, igrali nekoliko predstava i dobro sam se snalazila u tome. Ipak, u samoj komunikaciji sa ljudima nije bilo previše pomaka. Ne znam ni sada, ali pretpostavljam da me je upravo duboka nesigurnost u sebe gurala ka tome da se u nekim oblastima ističem, kako bih dobila potvrdu svoje vrednosti.
Fakultet je za mene bio doslovno raj na zemlji. Upisala sam književnost što sam najviše i želela i preselila se u drugi grad, što sam takođe najviše želela, pa mi nije teško palo, kao pretpostavljam, većini. Studije su verujem svima sasvim druga priča jer ste tu sa grupom ljudi sa kojima sasvim sigurno delite pregršt interesovanja, pa je vrlo izvesno da ćete lakše pronaći sagovornika. Ipak, nije ni tu išlo sve sjajno ispočetka. Tek kasnije je došlo do toga da imam neko društvo, što je u osnovnoj školi bilo i ostalo nezamislivo. Ono što moram da naglasim jeste činjenica da naše samopouzdanje varira- jer ono je veština, a ne karakterna crta, i to je ono što je dobra vest za sve nas koji se borimo sa socijalnom anksioznošću. Naime, to znači da je nećemo ispoljavati uvek i svuda i da zaista možemo verovati da “kidamo” u određenim oblastima. Još jedna dobra stvar kod ovog vida anksioznosti jeste što umemo intuitivno da prepoznamo ljude koji nam žele dobro i one kojima se pak zaista ne sviđamo. Jer, ako nam se desi da se sa nekim na prvu raspričamo, nema greške 🙂 Pre nego što pređem na strategije kako da lakše živite sa ovim, istakla bih činjenicu da je od izuzetnog značaja svesno roditeljstvo- da vam vaši najbliži od najranijih dana budu posvećeni i ulivaju samopouzdanje jer to utiče na sve buduće odnose u našim životima.
Ukratko o tome kako zaista izgleda život sa socijalnom anksioznošću
Imam utisak da sam podelila “teorijski” deo i kako je sve počelo i nastalo, ali da vam nisam rekla ono najvažnije. Život sa socijalnom anskioznošću u praksi. Ukratko: imate strah da priđete nekoj osobi kojoj se divite da joj kažete šta vam se kod nje dopada, imate strah da započnete komunikaciju sa bilo kojom novom osobom, neprestano mislite o tome šta ljudi o vama misle; idete na dejtove u nadi da ćete se vi dopasti osobi preko puta, a bez razmišljanja o tome da li će se ona dopasti vama (i samim tim ulazite u disfunkcionalne odnose), ne znate da se predstavite u najboljem svetlu na razgovorima za posao, pa zbog toga često bivate odbijeni iako imate sjajne kvalifikacije; bežite od bilo kakvih javnih skupova ili dešavanja, naročito onih na kojima se od vas očekuje da govorite, izbegavate telefonske razgovore… Dosta je toga, ali ja bih sada da se fokusiramo na rešenja 🙂 Jer, bićete saglasni, sve navedeno, baš i nije neki život iz snova.
Kako se nositi sa socijalnom anksioznošću i da li je ona “izlečiva”? Osvešćivanje je prvi i najvažniji korak
Pre svega, imam dobru i lošu vest. Loša je- socijalna anskioznost nikada sasvim ne nestaje, jedino možemo da naučimo kako sa njom da živimo, a da nas previše ne ometa u poslu i svakodnevici, ali je ona izuzetno dobra- socijalna anskioznost se tokom života značajno može smanjiti, štaviše svesti na minimum adekvatnim i kontinuiranim radom na sebi. Ono što smatram najvažnijim jeste osvešćivanje da problem postoji, ali da to što postoji problem, nije ništa strašno jer će izazovi i problemi uvek postojati i sa njima se suočavaju apsolutno svi ljudi na planeti. Samo je reč o različitim izazovima i problemima jer svako od nas je došao ovde da upozna sebe i da se vrati sebi. Budući da nisam psihoterapeut, naglasiću da vam u daljem tekstu dajem samo svoje, oprobane načine za borbu sa anksioznošću, ono što je najpozitivnije moguće uticalo na mene. Naravno, ovo ne mora da važi za svakoga i ono što bih svakako svakome ko je prepoznao sve ovo kod sebe preporučila, jeste psihoterapija.
Svakako je psihoterapija dobar način, ali u mom slučaju, ona je došla na kraju, kada sam već dosta toga osvestila sama i kada sam već neko vreme intenzivno radila na tome da svoju socijalnu anksioznost smanjim. Ono što mi je pre svega pomoglo jeste otvaranje ka ljudima. To se najpre dogodilo upisom na fakultet. Mi koji smo zbog ove životne situacije zatvoreni u sebe prilično se iznenadimo kada shvatimo da su nam ljudi zapravo sličniji nego što mislimo, da svi imaju vrlo slične strahove. Čuli ste sigurno za ono da vi kada ulazite u prostoriju strahujete od toga šta će okupljeni ljudi misliti o vama, ali zapravo istovremeno i oni “strahuju” kakav će utisak ostaviti na vas. Naravno, to je jednostavno reći, ali ono što bih od srca preporučila jeste da rado i otvoreno upoznajete ljude, barem one za koje procenjujete da vas nešto povezuje sa njima, a onda ćete kroz taj “jedan na jedan” razgovor shvatiti koliko zapravo niste sami. Ljudi koji se iz različitih razloga “zatvore u sebe” naprave nekakav “balon” u svojoj imaginaciji i istinski veruju da su sami na svetu u svojim problemima, što samo čini da se zatvaraju još više. Kada se otvorimo i damo deo sebe drugom, počinje razumevanje da zapravo nismo sami. A to je, nakon osvešćivanja, jedan od najvažnijih koraka ka (samo)prihvatanju i osnaživanju.
Ljudi koji pate od socijalne anksioznosti zaista troše mnogo više energije prilikom svakog izlaska, razgovora, bilo kakvog kontakta sa drugim ljudima. Za njih, odnosno sve nas koji se sa ovim suočavamo, ovo je posebna vrsta stresa. Da bih vam to približila, reći ću vam da je za socijalno anksiozne osobe upoznavanje dvoje novih ljudi isto što i za ljude koji ovaj problem nemaju napetost kada treba da drže govor pred hiljadama ljudi. I zato je sasvim okej da u danu uzmete više vremena za sebe i da se odmorite. Da uzmete zaista onoliko vremena koliko vam treba (uglavnom smo skloniji tome da više vremena provedemo sami nego u interakciji) i da radite stvari koje vam prijaju- čitanje knjiga, slušanje muzike koju volite, gledanje serije, kupka, fizička aktivnost, (vrlo je poželjno) šta god. Kod ovoga je izuzetno značajno da naučite da postavite granice, odnosno da onim najbližim ljudima jasno stavite do znanja koliko vam je važno vreme za sebe. Ukoliko vas zaista vole i poštuju, oni će to razumeti. A ukoliko je drugačije, možda treba da razmislite o tome koliko su vam takvi odnosi zaista potrebni i koliko su vredni.
I treći, ali ne manje značajan korak, kao i u svakom strahu, jeste SUOČAVANJE sa istim. “Radi ono što te plaši” je na mene delovalo izuzetno stimulativno: naime, 2019. sam na jednoj konferenciji imala prvi intervju uživo. Naravno, tresle su mi se ruke sve vreme dok sam držala mikrofon, ali je već sa trećim, četvrtim, petim razgovorom bilo sve bolje. Nastavila sam sa volontiranjem na različitim manifestacijama koje su iziskivale tu vrstu eksponiranja. Biću sasvim iskrena: uvek je bilo doze neprijatnosti, ali osećaj kada se suočite sa sopstvenim strahovima je neprocenjiv, ne mogu da vam opišem koliko nakon toga više vrednujete sebe. I pošto sam iskrena, reći ću vam, opet iz ličnog iskustva, da socijalna anskioznost nikada nije (sasvim) nestala i to je nerealno očekivanje. Zaista ćete raditi godinama na tome i opet će biti situacija kada će se ona javiti. Ali, to nije razlog da odustanete.
Kako da se ponašate prema ljudima koji imaju socijalnu anksioznost?
Često su to ljudi za koje vam se učini da su stidljivi ili introvertni. Nekada ćete čak pomisliti da su arogantni. Introvertni ljudi nikada nisu samo introvertni, svi imamo i jedno i drugo u sebi, dakle okrenuti smo i svom unutrašnjem svetu i spoljašnjem, samo neki imaju veću sklonost ka jednom ili drugom. Ako primetite da je u vašem društvu nekome neprijatno, pokušajte da “opustite” situaciju. To nećete učiniti ako se šalite na račun osobe koja ima ovaj problem (mada se ja sama vrlo često šalim na svoj račun, ali mi nikako nije prijatno kada to uradi osoba koju prvi put vidim), već naprotiv: ako pokažete da i vi imate slabosti, ranjivost i (na)šalite se na sopstveni račun ili započnete neku temu za razgovor.
Ono što je takođe važno jeste da NE INSISTIRATE na tome da vam se osoba otvori po svaku cenu. Znajte da se takva osoba već dovoljno bori sa sobom čitavog života i da su joj najmanje potrebna pitanja i podpitanja o tome zašto je prosto takva kakva jeste. Mnogo više ćete pomoći ako joj pokažete da vrednujete što je baš takva kakva jeste i ukažete joj na kvalitete koje kod nje zapažate. Takođe, ako vam je stalo da vam se otvori, morate i sami nešto dati: ukoliko govorite o sebi, ogromne su šanse da će osoba preko puta, koliko god anksiozna bila, poželeti da podeli nešto njoj značajno baš sa vama.
Važno je RAZUMEVANJE i EMPATIJA. Kao neko ko se dvadeset i više godina bori sa ovim, mogu vam reći da zaista i ljudi koji deluju “zatvoreno” imaju veliku potrebu za društvom, često i veću nego drugi. Takođe, znaju da (sa)slušaju i od njih možete očekivati razumevanje i empatiju ukoliko ih i sami pružate. Dakle, ne odustajte od ljudi koji vam se čine introvertnima, ne odustajte od sebe i nastojmo da pomognemo jedni drugima.
Leave a Reply