Gala Čaki: Neron i feniks sa kistom u ruci

Gala Čaki je jedna od onih umetnica koje nisu odustajale od svog pravca a opet su stekle i akademsko priznanje i komercijalnu potvrdu. Gotovo nemoguća misija za mnoge koji žele da žive od svog rada i da ne podležu “izdaji ideala”. Kako se slike menjaju sa svakom novom ljubavlju, i kako se Neron koji spaljuje, i feniks koji se diže i rađa iz pepela, posle sopstvenog spaljivanja, slivaju u delo koje vrišti svojim glasom…

Kako uspevaš da živiš od svog rada? Ti si Depeche Mode likovne scene Srbije, i komercijalna i kvalitetna?

Slike same dolaze do svojih kupaca. Kupac zna šta je dobra slika, zato i ulažu u moje stvaralaštvo. Neko ulaže kako bi oplemenio svoj duh, dom, svakodnevan život, dok drugi ulažu kako bi se kasnije obogatili. Ja sam Gala, ona koja tačno zna zašto, kuda i kada. Vreme je za promene u likovnom stvaralaštvu.

Mi vidimo neoekspresionizam u tvom radu. Šta ti vidiš?

Ne bih podvodila svoje slikarstvo pod pravac koji je bio dominantan 80-ih godina i koji se osvrtao na dela Grosa i Munka. Moje slikarstvo ima poveznicu sa likovima iz filozofije, ne iz slikarstva. Suština slike je emocija, ne razum. A kako je moja slika kretanje ka meni samoj kao ka konačnom cilju, moje slikarstvo jeste predstava mog života, te je kao takvo autentično.

Bila si puno u Aziji. Koliko je likovna i pop kultura različita kod nas i njih?

Dva sveta. Duhovni i materijalni. Kod njih postoje arhetipi, drevnost, duhovnost, sve ono što nedostaje trenutno Evropi. Likovna scena je bogata, jer je Azija danas stecište kulture, moći i inovacija. Obiluje izvanrednim stvaraocima: autentičnim ličnostima unutar samog slikarstva i sledbenicima, izvođačima perfektnih kopija postojećih svetskih dela. Rad je ono što mene impresionira u njihovom svetu i poštovanje ka slici.

Zašto crveno i bordo na slikama?

Crveno nije uvek prisutno na mojim slikama. Svaka faza, boja koja dominira unutar date faze je vezana za muškarca sa kojim sam. Nov muškarac – nova boja. Emocija odabira samu boju. Nikada nije jedna boja dominantna, već atmosfera koju stvara određena boja sa drugim bojama. Kao što određeni muškarac oplemenjuje moje stvaralaštvo, biva postavljen u igru sa mnom, tako isto i boja igra svoju igru sa drugim bojama. Odnosi su krucijalni.

Onda su muškarci i ljubavi iz prošlosti ostali na slikama? Znači, nema ladica za prošlost? Ti si Neron ili Okrobarska revolucija: spali sve i donesi revolucionarnu pravdu i sve novo?

Nisu, ili ih prodam ili ih zapalim, prefarbam, bacim. Muškarci su moje sredstvo za stvaranje slika. Kada posluže seriji slika, njihovo ime nije važno više, zato ih zamenjujem drugim. Sve dok ne pronađem pravog. Biće zanimljivo posmatrati tu fazu razvitka sa jednim muškarcem, kao konačnim. Neron u meni, svaki put iznova daje nov svet, feniksovski. Moja snaga je te bojenosti i načina preživljavanja.

Koja ti je dominatna emocija u slikarstvu?

Konstantno su sve prisutne, rasponi od najpozitivnijih do najnegativnijih se izmenjuju na dnevnom nivou. Možemo ih sve podvesti pod dramu. Drama pokreće niz drugih emocija, te je kao takva odlična za brzo sagledavanje određene osobe ili situacije u koju se postavimo, ili bivamo postavljeni.

Zašto te vole informatičari: i oni vrište u sebi?

Vole me svi. Svi koji imaju emociju. Dušu. Volim različitost svojih kolekcionara u postavci profesije i tu sličnost u emociji. Retki su ljudi koji osećaju. Zahvalna sam što mi dolaze, što ih moje slike dovode do mene. Oni me bogate na izvesan način. Otvaraju niz bergsonovskih fioka, uspostavljajući odnose za ceo zivot. Posebne odnose.

Koja je tvoja omiljena muzika?

Ne podvodim ništa pod omiljeno. Neki zvukovi me nagone na razmišjanja, neki na patnju, neki na rad, neki na snagu, neki na čišćenje uma. Različiti su, zavisno od stanja u kome se nalazim. Pre par meseci sam slušala samo Vivaldijevu “Oluju”, bez svesnog stanja zašto. Sad mi prija Dženis Džoplin. Razmišljala sam da li bi njeno stvaralaštvo bilo tako moćno tkano emocijama, da nije imala obilje patnji. I ja sam patila, sa njom, kroz nju, njenu muziku. Sad ne slušm nista, stvaram bez zvukova drugih stvaralaca, duboko uplivena u zvuk svojih slika.

Kako čuješ sountrack za svoj opus?

Kejdžovski, s tim sto bih 4 minuta i 33 sekundi tišine, prevela u beskonačnu tišinu, dajući svojim delima da vrište svojim zvukom. Sve ima svoj zvuk. Svaka boja ga ima, ali je ne čuje svako.

Autor: Žikica Milošević

Be the first to comment

Leave a Reply

Your email address will not be published.


*