Uvek kada neko ima nedoumicu oko toga da li da otvori blog, trudim se da ga ohrabrim. Pre svega, zbog toga što znam da će, kao i ja, neprestano imati priliku da upoznaje sjajne kreativne ljude koji nastoje da svet oko sebe i naš svet učine boljim.Reči ne poznaju granice. Kada sam u julu prošle godine počela da pišem za portal “Ženske tajne”, nisam slutila koliko divnih žena zapravo stoji iza tekstova koji svaku od nas ohrabruju i inspirišu. Jedna od njih je i Ankica Palić, čije fenomenalne tekstove možete pronaći na njenom blogu “Ženski svet” o kome je u ovom razgovoru pričala.Dotakle smo se i tema koje zanimaju sve blogere i ljude koji se na bilo koji način bave pisanjem, kao što su inspiracija, čitanje i uzori, ali i onih možda važnijih, često zapostavljenih, ženskih tema kao što su samopoštovanje i briga o sebi. Verujem da ćete uživati u ovom intervjuu “prošaranom” mislima i slikama koje će vas navesti da još dublje upoznate sebe jer je možda baš u poznavanju sebe ključ sreće.
https://zeenskisvet.blogspot.com/
Reči oplemenjuju i leče dušu. Možeš li da se setiš neke rečenice ili knjige koja je tebe, na izvestan način, promenila i „bila tu za tebe“ u jednom od onih životnih trenutaka kada mislimo da smo sami? Kada si ti i kako počela da pišeš?
-Da bi čovek mogao nešto vredno da napiše, mora prvo da čita sve, a najviše literaturu koja mu prija. Ja čitam od svoje 7.godine, a pišem od 12. Počela sam pisanjem dnevnika, zatim stihova i kratkih priča i prošle godine došla na ideju da nešto od toga objavim.
Kako je nastao blog „Ženski svet“ ? Šta je bila početna ideja i u čemu najčešće pronalaziš inspiraciju?
-Blog “Ženski svet” je moja elektronska arhiva i nastao je sa tom idejom. Tu se nalaze svi moji, već na portalima objavljeni tekstovi. Želela sam da sve bude na jednom mestu, kako bi ljudima bilo lakše da pronađu kad žele da pročitaju.
Što se inspiracije tiče, ona pronalazi mene, jer se javlja u sekundi. Dok čitam, gledam TV, razgovaram, radim i ako je ne zapišem odmah, ne uspem da je ponovim.
“Želiš li da se svidiš sebi ili drugima? ‘ Svako od nas ima u sebi onu jednu sobu dostojnu kralja’. Neko je radio na sebi dok nije dostigao veličinu u svojim očima, neko radi ne bi li dostigao veličinu u tuđim očima. Ako moraš da objašnjavaš svetu ko si, da li si zaista ono za šta se predstavljaš? Onaj ko je prešao milje do sebe, nema potrebu da o sebi priča. Nema potrebu da se ikome objašnjava. Onaj ko još uvek prelazi biće nesiguran dok o sebi bude govorio, onaj ko do sebe putuje tapkanjem u mestu, govoriće najglasnije. O sebi, o svima, o svemu. Sve dok bojažljivo slušaš “normalne” kako se čude “nenormalnima”, znaj da ni ti nisi ništa drugačiji od njih. Okusi svoje ideje, želje i snove, tako što ćeš svaku oživeti. Oni koji su tvoji, razumeće tvoju potrebu da budeš svoj. Oni koji nisu, otići će. Ne utišavaj svoja ludila samo zato jer normalnom smetaju. Ne utišavaj jer ćeš se na sebe ljutiti više nego na njih.
P.S. Živi kako govoriš.”
Koliko je važno i šta zapravo za tebe znači živeti u sadašnjem trenutku?
-Živeti u sadašnjem trenutku za mene znači doživeti ga. Onako da možeš da ga prepričaš. Srećna sam što uspem da osvestim i da budem prisutna u svakom danu, u svakom poklonjenom momentu, jer to je ono što nema cenu.
U jednom od svojih tekstova poručuješ da nikada ne smemo dozvoliti sebi da pomislimo da je kasno da budemo srećne. Šta je sreća u tvom mikrokosmosu? U čemu sve možemo pronaći radost?
-Mislim da unutrašnji mir i balans koji postižemo sami sa sobom igra veliku ulogu kada je u pitanju sve u životu, ne samo sreća.
Šta je za tebe lepota? Kako da hranimo i negujemo, pre svega, unutrašnju lepotu?
-Svaki čovek koji ima dobru dušu, za mene je lep čovek.
Nikada mi fizički izgled nije bio presudan, već onaj unutrašnji. Njega treba negovati dobrim mislima, iskrenim smehom, dobrim namerama i još boljim delima.
” Imate li slabosti? Uvek će biti onih koji će reći ne i verovati da su jači od onih koji ih priznaju. Ja verujem da samo hrabri ljudi imaju slabosti jer slabosti su zapravo naša snaga. Pustiti nekog u dubine sopstvene duše mogu samo hrabri. Dozvoliti nekom da se ušuška u naše strahove, strepnje, želje, uživanja, misli, a ne plašiti se posledica, šta je drugo nego hrabrost? Ili je možda ludost? Ja volim takve ljude. Lude. Oni vole bez straha. Ne stide se da podele emociju i njihova je ljubav uvek jedan korak ispred svačije. Njih jedino ludilo kroti i u mirovanju, zapravo hvataju zalet za susret sa novim ludostima. Oni ništa ne traže, a svojim prisustvom puno daju.”P.S.”Slabosti, ime ti je žena.”
Neretko zaboravljamo da se odnosimo prema sebi isto kao prema najdražim osobama- sa pažnjom i ljubavlju, što je jedna od tema kojima se takođe baviš. Koja je najvažnija lekcija koju bi svaka od nas trebalo da savlada na putu ka istinskoj ljubavi prema sebi i samopoštovanju? Kako da brigu o sebi napokon prestanemo da izjednačavamo sa sebičnošću?
-Samopoštovanju se čovek uči dok je živ, a temelj mu postave roditelji u detinjstvu. Ja sam vaspitavana da poštujem one koji mene poštuju, ali i da uvek odem od onih koji to ne čine.
Svako je zadužen za svoj život i svoja osećanja, samo što ne prihvataju svi tu istinu.
Šta bi poručila onima koji još uvek tragaju za svojom svrhom i zvezdom vodiljom, a šta onima koji bojažljivo prave prve korake ka samoostvarenju?
-Poručila bih im da oslušnu sebe. Da ostanu sa sobom sami ne bi li sebe upoznali.
Greška je što čovek sebe uvek traži među knjigama, drugim ljudima, dugim razgovorima, umesto tamo gde je on. A gde je, šta želi i šta mu prija, saznaće samo ako ostane sam i porazgovara sa sobom.
“Da nismo izmislili sva pravila i reči, kako bismo znali da li smo tamo ili onamo, gore ili dole, levo ili desno? Kako bismo opisali strah, nemoć i sve one zidove koje smo izgradili u sebi i oko sebe? Kako bismo objasnili količinu ludila dovoljnu da pokosi svaki strah od neuspeha i da li uspeh može biti skroman,a da nas bar na kratko ne uzvisi? Na koje bismo načine sputavali one sa krilima i ubeđivali ih da nije pametno leteti, jer ko zna šta ih sve čeka na tim visinama? Kako bismo objasnili svoju kompetentnost sugerisanja da je na zemlji ostati ipak “sigurnije”, a da se od zemlje nismo ni pomerili? Postojati, a ne sanjati, ne oživeti svoje snove, isto je kao kada bi riba koja je rođena da živi u okeanu, živela u akvarijumu. Mi smo ispleli mrežu slepila pred našim očima, ograničenu našim ubeđenjima da samo čudaci ostvaruju svoje snove. Ako sanjati budan znači da si čudan, želim da zauvek ostanem u tom snu. Želim da mi granica načina življenja bude prostor ograničen beskrajnim prostranstvom. Želim da zauvek plivam u okeanu punom različitih, a po sudbini sličnih riba. Želim da se u svojim snovima ogledam, sa njima razgovaram i svakom udahnem život. Kada smo već izmislili sva pravila, objasnite sebi kako to da postojite, a ne živite?P.S. Granice su izmislili slabići.”
Postoji li osoba koja tebe posebno inspiriše i čijim se knjigama/muzici/slikama vraćaš kada ti se učini da si se „zaglavila“? Koje blogove voliš da posećuješ, koga bi izdvojila u digitalnom svetu?
-Moja mama je moja enciklopedija i uvek se vraćam njenim savetima.
Izdvojila bih instagram profil “Dragana cvijet iz kamena”, jer prepoznajem u njenim tekstovima iskrenu emociju i što je najvažnije drži pažnju. Volim njenu neposrednost i energiju.
U čemu je tajna dobrog stila? Kako bi opisala svoj stil i koliko je moda važna u tvom životu?
Koja bi bila poslednja rečenica u tvom pismu sebi u budućnosti? Pored pisanja, da li imaš želju da se ostvariš na još nekim kreativnim poljima?
Leave a Reply